Fudbal, kao najvažnija sporedna stvar na svetu, nije samo timska igra na terenu. To je pojam koji u sebi nosi istorijske, kulturne i društvene vrednosti, oblikujući identitet zaljubljenika u ovaj sport. Kada govorimo o fudbalu u našoj zemlji, najčešće se ističe podela na crno-belu i crveno-belu stranu Beograda. Međutim, ta podela često prerasta u strast i izaziva brojne pozitivne reakcije, čak i među ljudima koji ne potiču iz ovog podneblja. Niš, kao centar južne Srbije, ima i svoj razlog za ponos – „Real sa Nišave” i njegove verne navijače, Meraklije.
Iako bi reprezentacija trebalo da bude simbol nacionalnog jedinstva, tu ulogu su vremenom preuzeli fudbalski klubovi, čiji igrači i navijači zajedno grade posebnu sportsku kulturu. Još od najvećeg uspeha i polufinala sa Urugvajem na Svetskom prvenstvu u Montevideu, naša reprezentacija nije ostvarila značajniji rezultat. Zbog toga su se mnogi okrenuli klupskoj sceni, pružajući bezrezervnu podršku lokalnim timovima. Pre samo nekoliko godina, Radnički je proslavio stogodišnjicu postojanja. Oformljen kao Radnički sportski klub, od strane običnog naroda, već tada predstavljao je jedan od simbola grada Niša. U tom međuratnom periodu, klub sa Čaira nije imao veće uspehe na regionalnom nivou, ali je sve više ljudi bilo na tribinama. Fudbal je tada još bio u povoju, a narod sa ovih prostora tek se upoznavao sa svetom igrom. Nakon Drugog svetskog rata, Radnički postaje stabilan prvoligaš u tadašnjoj Jugoslaviji, što je kasnije otvorilo vrata za zapažene međunarodne uspehe u Evropi.
Stariji ljubitelji fudbala i danas prepričavaju zlatni period kluba i spoj mladosti i iskustva, koji je kulminirao plasmanom u polufinale Kupa UEFA. Sezona 1981/1982, ostaće upamćena kao najzapaženija sezona u istoriji tima sa Čaira. Redom su padali evropski velikani poput Napolija, Grashopersa, Dunde Junajteda, ali se isprečio Hamburger koji je porazio niški tim u polufinalu. Ipak, ta postava, koja je, između ostalog, iznedrila Dragana Stojkovića Piksija, ostaće kao najbolja u dosadašnjoj istoriji kluba. Dobri sportski rezultati, probudili su i merak običnom narodu, što je otvorilo prostor za osnivanje navijačke grupe i uporedo navijačke kulture Meraklija. Nisu Meraklije samo navijačka grupa, već i sportska porodica, koja je bila na stadionu i kada je bilo dobro, ali i u godinama koje će uslediti, gde će Radnički postati nestabilan klub sa finansijskom krizom. Naravno, to se može posmatrati i kao posledica celokupnih političkih dešavanja u zemlji i ratnih previranja. Ali, zbog pređašnjih uspeha, Radnički iz Niša je postao institucija i jedan od simbola cele južne Srbije.
Trebalo je vremena da se klub vrati na pravi kolosek, pa se tako u drugoj deceniji 21. veka, tim vratio u najviši rang srpskog fudbala, tamo gde i pripada. Ciljevi u prvim godinama bili su opstanak u ligi, kao i dovođenje kvalitetnog igračkog kadra. Trenerska imena poput Radovana Ćurčića i, naročito, Nenada Lalatovića dovedena su u klub, kako bi tim napravio veći iskorak u ligi i obezbedio evropske kvalifikacije. U sezoni 2018/2019, Radnički zauzima drugu poziciju u šampionatu i uspeva da izbori kvalifikacije za Ligu Evrope, sa sasvim dobrim timom i bez velikih zvezda. U duelima protiv malteške Florijane i izraelskog Makabija, stadion Čair bio je ispunjen do poslednjeg mesta. Vratio se onaj stari sjaj, osećaj koji prevazilazi granice obične fudbalske utakmice. Jer, ovde je uvek bilo mnogo više u igri – emocija, ponos i duh jednog grada. Poslednjih godina, rezultati možda nisu na željenom nivou, ali se u klubu svi trude da Radnički i Niš ponovo vrate na svetsku fudbalsku mapu – tamo gde istinski pripadaju.
Najveća pažnja medija, a ujedno i javnosti, uglavnom je usmerena ka seniorskom timu. Ipak, treba imati u vidu da klub sa Čaira poseduje i omladinsku školu, koja ima potencijal da iznedri čitavu generaciju talentovane dece, budućih nosilaca dresa niškog Radničkog. Ne zaboravimo da su imena poput Piksija i Mrkića, potekla upravo iz omladinske škole i ostavila trag u seniorskom fudbalu. Postavlja se pitanje – zašto ulagati u skupe transfere i dovoditi strane igrače, kada među domaćim mladim fudbalerima imamo potencijal da grade tim i donose napredak? Mlađe kategorije nisu samo oslonac budućnosti kluba, već i cele reprezentacije. Potrebno im je samo dati šansu, pokazati poverenje i imati strpljenja. A strpljenje, kada je pravo i iskreno, na kraju se uvek isplati.
Radnički, kao jedan od simbola Niša, nije samo fudbalski klub. On je deo identiteta grada, a fudbalska kultura koja ga okružuje obuhvata i nepokolebljivu podršku Meraklija – navijača spremnih da budu uz klub i u najboljim i u najtežim vremenima. Baš kao prava porodica. Na Čairu su se smenjivali razočaranja, tuga, radost i slavlje. Zato Čair nije samo stadion – on je mesto emocije, zajedništva i tradicije. Zbog toga je na Nišlijama da čuvaju, neguju i prenose tu tradiciju budućim generacijama.
O autoru
