Koliko su puta današnje generacije imale priliku da svoje omiljene pesme ili video sadržaje čuju ili zabeleže putem starih formata poput vinila, kaseta ili CD-ova? Odgovor na to pitanje, u većini slučajeva, bio bi isti — vrlo retko. U vremenu kada je muzika dostupna na samo jedan dodir ekrana, kada internet platforme praktično određuju šta ćemo slušati, zanimljivo je primetiti kako se gotovo nečujno, ali odlučno, vraćaju stari načini uživanja u zvuku — vinil ploče, kasete i CD-ovi.
Mnogi će reći da je u pitanju čista nostalgija i sentimentalnost, da se generacije koje su odrastale uz šuštanje ploča i dugme za premotavanje jednostavno vraćaju uspomenama iz mladosti. Ipak, čini se da je u pitanju nešto dublje, kao što je potraga za autentičnošću u svetu koji je ubrzan, previše savršen i, na neki način, suviše hladan.
Vinil ploča je možda najbolji primer pokušaja da se muzika otrgne potpunoj digitalizaciji. Iako je po tehničkim standardima slabiji u odnosu na digitalni zvuk, on pruža ono što MP3 nikada ne može — osećaj prisustva. Zvuk ploče nije čist, ali je pun. Ta toplina, lagani šum, čak i povremeno krckanje, nisu tehničke mane, već audio-karakter. U svetu u kome se gotovo sve doživljava površno i ubrzano, vinil vraća doživljaj intime u samu pesmu. I to nije romantizovanje prošlosti, već realna potreba za dubljim povezivanjem sa umetnošću.
Kasete, iako tehnički ograničene, nose snažnu emocionalnu vrednost. Njihova popularnost među mlađim generacijama koje ih nikada ranije nisu koristile nije slučajna. One predstavljaju muziku kao lični prostor i čin posvećenosti, vreme kada su se morale pažljivo birati pesme koje će biti snimljene na traci. Kaseta nije omogućavala preskakanje svake druge pesme kao na TikTok-u. Slušanje je bilo strpljiv, svesno odabran čin. U eri beskonačnih lista pesama, po mom mišljenju, to je jedno revolucionarno iskustvo.
CD, iako često zapostavljen u razgovorima o retro formatima, zapravo balansira između kvaliteta i dostupnosti. U poređenju sa vinilima i kasetama, CD nudi kristalno jasan zvuk, ali opet fizički postoji. Može se držati u ruci, pokloniti, staviti na policu. Nije prolazna, neopipljiva stvar, već predmet koji nosi trag vremena. I dok neki tvrde da je on najdosadniji među fizičkim formatima, za mnoge je upravo on bio most između analognog i digitalnog sveta.
Međutim, ključno pitanje ostaje: Da li je sve ovo samo moda ili iskrena potreba današnje generacije? Smatram da nije u pitanju samo retro estetika, već reakcija na otuđenje koje nam je digitalna kultura 21. veka nametnula. Muzika je danas svuda, ali retko kada je zaista slušamo i osećamo. Vraćanje fizičkom formatu je poziv da usporimo, da slušamo pažljivije, dublje, bez preskakanja.
Ključni razlog povratka ovakvim sadržajima jeste sve veća potreba ljudi da se povežu sa stvarima koje su opipljive. U digitalnom svetu gde ništa nije trajno ni lično, vinil ili CD su nešto što možemo da držimo i da sačuvamo da ne izbledi.
Takođe, verujem da se ljudi sve više zasićuju takozvanom autotjun muzikom. Sve je obrađeno, automatski svirano i ritmički savršeno. Ali, gde je greška? Gde je šum? Gde je ono ljudsko? Upravo zato se mnogi vraćaju vinilu, CD-u ili kaseti, jer žele da čuju muziku, onakvu kakva jeste, sa svim njenim nesavršenostima.
Vinili, kasete i CD-ovi nisu samo izliv nostalgije. Oni su otpor zaboravu, pokušaj da muzici vratimo ono što je tehnologija nesvesno oduzela – emociju, proces, materijalnost i identitet. Da, nostalgija igra ulogu, ali ona nije slabost, već dokaz da prošlost još ima šta da kaže. A autentičnost zvuka? On nikada nije ni nestao, samo smo ga na trenutak, u vrtlogu svakodnevice, zaboravili.
O autoru
