Neki albumi su poput ramena na koja se osloniš. „No Highs” to nije. On je zid – hladan, beo, bez natpisa, ali toliko prisutan da ga ne možeš ignorisati. Tim Hecker ovde ne nudi utehu, on nudi ogledalo koje ne prepoznaješ, ali u njemu znaš da si ti.
Prvi tonovi Monotony deluju bezopasno, sve je sporo, puls je jednostavan, poput kucanja sata u sobi u kojoj se ništa ne dešava. Ali što duže slušaš, shvataš da te melodije ne umiru, već te podsećaju da je vreme prolazno i da nad njim nemaš nikakvu kontrolu. Taj minimalizam se širi u zvučni prostor koji je istovremeno prazan i pritisnut težinom.
Pesma In Your Mind slušaoce uvodi u ritam koji je neuhvatljiv, ali Hecker ga namerno deformiše. Kao hod po pokretnoj traci koja menja brzinu bez upozorenja. U tom nemiru krije se i poruka – stabilnost je iluzija, čak i u muzici koja se predstavlja kao ambient.
Kada se pojavi saksofon Colina Stetsona, zvuči kao glas iz daljine. To nije poziv na ples, ni melodija koja grli i umiruje, više liči na upozorenje. Tonovi su produženi, gotovo nelagodni, poput eha nečega za šta nisi siguran da li želiš da čuješ.
Sense Suppression je možda najbliže klasičnom ambijentu, ali ovde tišina nije praznina, nego prostor ispunjen nečim neizrečenim. Kao kada stojiš sam u sobi, a osećaš da je malopre bila puna. Living Spa Water na trenutak zavara blagim teksturama, ali i tu osećaš da ispod površine vreba nemir.
Kraj albuma ne donosi rasterećenje, nema oslobađanja, nema poslednje note koja razrešava napetost. Umesto toga, ostaješ u tišini koja više ne deluje prazno – ona sada nosi težinu koju si pokupio slušajući svaku pesmu.
No Highs nije album koji slušaš da bi ti bilo lepo. On te tera da sediš sa sopstvenim mislima i osporava ideju da muzika mora da ulepšava trenutak.
O autoru
