Nikola Balanović: Muzika ne zna za razliku i predrasude, muzika spaja

U podunavskom gradu Kladovu rođen je Nikola Balanović, dečak koji je od najranijih dana pokazivao upornost i dar za muziku. Iako je u detinjstvu pokušavao da pronađe sebe kroz sport, život je za njega imao drugačiji plan. Put ga je poveo ka instrumentu koji će obeležiti njegovu budućnost – harmonici. Sa samo devet godina, zahvaljujući podsticaju svoje majke, zakoračio je u Osnovnu muzičku školu „Konstantin Babić” u Kladovu, gde ga je dočekao učitelj Dušan Novčić. Njegov talenat i posvećenost, koje je učitelj odmah uvideo, ubrzo su postali prepoznatljivi svima, a Nikola je za „Studentski dnevni list” pričao o tome kako su ti prvi koraci oblikovali njegov muzički put.

Nikola priznaje da u tim ranim godinama gotovo da nije ni znao šta muzika zaista znači. Sve se promenilo kada je upisao Osnovnu muzičku školu, gde je korak po korak počeo da otkriva različite muzičke stilove, epohe, žanrove i tehnike sviranja. Prvi put u svet klasične muzike uveo ga je nastavnik Miljan, dok je kasnije njegovu ljubav i znanje dodatno oblikovao Dušan, kroz takmičenja, muzičke festivale i rad u kamernim ansamblima.

Muzičku školu sam upisao na podsticaj roditelja kao i većina dece. Otišao sam na prijemni ispit, položio sam ga i krenuo sa školovanjem. Nakon nekog vremena sam stekao neko interesovanje i ljubav prema tome. Učestvovao sam na mnogobrojnim takmičenjima na kojima sam osvajao nagrade, što je uticalo na moju motivaciju da još više napredujem i da se time bavim. To je sada preraslo u moj život, objašnjava.

Nikola je ubrzo počeo da niže nagrade na republičkim, međunarodnim i internacionalnim takmičenjima, i to kako kao solista, tako i kao član ansambla Đerdap. Osvojio je brojne prve i laureatske nagrade, kao i priznanja iz teorije muzike i solfeđa. Nakon što je proglašen učenikom generacije u Osnovnoj muzičkoj školi, školovanje je nastavio u Negotinu, u srednjoj umetničkoj školi Stevan Mokranjac, gde se usavršavao kao muzički izvođač – harmonikaš. Na nagovor profesorke Biljane Marinović Resimić učestvovao je i na takmičenjima iz klavira, gde je osvajao prve nagrade.

Danas, posle 14 godina bavljenja muzikom, Nikola je student Pedagoškog univerziteta u Vranju, drži privatne časove muzike i samim tim je otvorio sopstvenu muzičku školu.

Jedan od ključnih trenutaka u njegovoj karijeri bio je osnivanje Legato benda. Sve je počelo, kako kaže, spontano, kada je prijatelj otvarao kafanu i zatražio muzičku podršku. Nikola je odlučio da okupi svoje poznanike i isproba se sa njima u bendu, ovog puta u narodnoj muzici.

Imali smo par proba, da vidimo da li i kako zajedno funkcionišemo. Bilo je super, lepo smo se proveli i sve je zvučalo korektno. Gazda i mi smo bili prezadovoljni, svidelo nam se. Održavali smo probe, vežbali, a sve je to preraslo u pravi, profesionalni bend, istakao je.

Bend je počeo akustično, sa harmonikom, bubnjem, gitarom i pevanjem, a kasnije im se pridružila i pevačica. Nastupi i probe su prerasli u ozbiljan rad, pa su ubrzo dobijali pozive za veselja, svadbe i raznorazne proslave.

Foto: Privatna arhiva

Legato bend je posle pola godine-godinu dana svog postojanja prerastao u nešto gde su ljudi već krenuli da nas prepoznaju. Tako je sve nekako pošlo svojim putem. Druge kolege muzičari su nakon nekog vremena uvideli pravi potencijal benda, te su se u nekim trenucima pridruživali bendu zarad potrebe svirki, dodaje Nikola.

Kako kaže, muzika za njega predstavlja mnogo više od posla – ona je njegov život i mesto gde pronalazi smisao. Objašnjava da je zahvalan Bogu jer mu je dao talenat za muziku pomoću koje može da doprinese veselju i raspoloženju ljudi.

Muzika je prvenstveno moj život. U pesmama koje sviram često pronalazim sebe. Večito sam zahvalan zato što sam pošao putem muzike, mislim da je to moj pravi životni put. Zaista mi se sviđa zanimanje kojim se bavim. Uz pomoć njega sam uspeo da postignem ono o čemu sanjam dugo, a to je pomoganje ljudima kojima je pomoć potrebna. Zahvaljujući muzici sam do sada uspeo da skupim barem malo novca koji je otišao u humanitarne svrhe i izuzetno sam ponosan na to. Za mene je to svetinja, kaže.

Često se susreće predrasudama u muzici, i kako govori, često se oseća potišteno. Ističe kako razume da su upravo te predrasude sastavni deo posla, te samim tim pokušava da ne mari za osuđivanja i očekivanja, već se okreće daljem učenju i napredovanju.

Možda grešim, ali mislim da nijedan muzičar ne zna sve žanrove, sve pesme. Dešava se da neko nešto traži što stvarno ne znaš i tu odmah krene omalovažavanje u smislu kako se usuđujem da ne znam, ja to treba da znam, kako sam glup, ne vredim. Ima nepravde, ali na kraju krajeva čak i takvi komenatri mogu meni da posluže kao podsticaj, objašnjava.

Ipak, Nikola veruje da muzika prevazilazi sve barijere: Muzika ne zna za razliku i predrasude, muzika spaja. Spaja vesele i tužne, spaja generacije, ima uticaj na ljude. Mislim da muzika ima izvandrednu moć da u ljudima podstakne nešto, izazove nešto što ništa drugo ne bi moglo.

Iako svakodnevno vežba po osam sati i samim tim je upoznat sa različitim pesmama, pa samim tim i emocijama koje one nose, upitali smo ga da li postoji neka pesma koja ipak budi određenu emociju u njemu.

U većini slučajeva ne. Zato što mnogo vežbam, svaki dan po osam sati. Jednostavno sam navikao na takve pesme, sviram ih mnogo puta u toku nedelje, naviknem na njih i nemam nikakvu reakciju, nikakvu emociju. Međutim, ponekad se može desiti da naiđu pesme koje me stvarno pogode u tom nekom zadatom trenutku i osetim neku emociju. Mada, na kraju krajeva, ja kada sviram, radim, na poslu sam i moram da odradim taj zadatak što bolje, tako da ne mogu da dozvolim to, priznaje.

Ipak, profesionalizam uvek mora da bude na prvom mestu – na sceni je posao, i važno je da ga odradi najbolje što može.

Pored muzike, Nikola najveću snagu pronalazi u porodici i ljubavi prema najbližima. Kako objašnjava, majka mu predstavlja najveću podršku i konstantno ga podstiče za dalji napredak. Ona ga, kako Nikola objašnjava, često kroz šalu navodi na vežbanje što je vremenom postala svakodnevica.

Ništa me ne ispunjava više od muzike, ali ono što može s tim da se graniči je porodica, kao i naravno ljubav prema njima. Inače volim i životinje, kod kuće imam dosta ljubimaca. I njih takođe smatram delom porodice. Kada je najteže, svi oni su tu za mene i pružaju mi neki mir, u njihovom prisustvu se osećam rasterećenije i slobodnije, kaže.

Posebno pamti jedno veče u lokalnom kafiću, kada su ga kolege pozvale da im se pridruži na sceni. Ono što je trebalo da bude samo prisustvo radi podrške kolegama, pretvorilo se u nastup koji je iznenadio kako njega, tako i prisutnu publiku.

Ja sam bio skroman i odbio sam, objasnio sam kako je to njihovo veče i kako sam tu da ih podržim, a oni su navaljivali. Pitali su publiku šta oni misle, a publika je krenula da aplaudira. Nikada neću zaboraviti taj trenutak, koliko me je to aplaudiranje publike motivisalo. Osećao sam se fantastično, bilo mi je milo i drago, ali mislim da ne postoje reči kojima bih mogao opisati to, priseća se.

Na kraju, Nikola poručuje svima koji tek ulaze u svet muzike da upornost i naporan rad uvek donose rezultate. Trud, prema njegovim rečima, se kad-tad isplati, a greške i neznanje su prilika za učenje. Njegova priča pokazuje da ljubav prema umetnosti, uz istrajnost i rad, uvek pronalazi put do publike i srca ljudi, i da muzika može biti životni put koji ispunjava čovekovu svakodnevicu.