„Kid A” je album koji je u trenutku izlaska zbunio i razočarao mnoge, ali upravo u toj zbunjenosti leži njegova snaga. Umesto poznatih melodija i jasnih pesama, Radiohead su ponudili zvuk koji deluje udaljeno, hladno i neobično, ali koji s vremenom otkriva svoju posebnu logiku.
Od prvih tonova Everything in Its Right Place jasno je da ništa zapravo nije na svom mestu. Glas Tom Jorkera rasparčan je u ponavljajuće petlje, pa više podseća na unutrašnji šum nego na pesmu. The National Anthem udara direktno u stomak, dok duvači ne liče na orkestar već na alarm koji najavljuje raspad sistema. Upravo tu leži prava snaga albuma — u tome što odbija da pruži utehu ili harmoniju i pretvara muziku u nelagodnu, ali stvarnu sliku sveta.
Najveći kontrast dolazi sa How to Disappear Completely. To nije pesma koja te teši, već zapis o nestajanju. Kada Jork ponavlja I’m not here, this isn’t happening, to ne zvuči kao refren, već kao priznanje nemoći, kao trenutak u kojem se čovek povlači iz sopstvene stvarnosti. U Idioteque sve prelazi u paničan ritam, elektronika deluje kao histerija, a tekst zvuči poput upozorenja da se svet nepovratno ruši. A kada stigne završna Motion Picture Soundtrack, nema olakšanja. Umesto toga, ostaje samo težak uzdah, taman dovoljno blag da shvatiš koliko te je album iscrpeo.
Kid A je i danas dokaz da album ne mora da bude prijatan da bi bio primećen. Nije ploča koja se sluša da bi smirila, već pokazuje da umetnost ima pravo da uzdrma i zbuni. Radiohead su ovde ponudili muziku koja tera na suočavanje, a ne na bekstvo i baš zbog toga ovaj album postaje presudan u savremenoj muzici.
O autoru
