„Bezdan” - album koji odjekuje i u tišini

Postoje trenuci u muzici kada pesma nije samo pesma, već vreme u kojem smo je prvi put čuli, miris sobe u kojoj smo bili, neko lice koje smo voleli. I postoje albumi koji nas ne napuštaju ni kada utihnu poslednji tonovi. Oni se zadrže, ne u sećanju, već u biću. „Bezdan” Đorđa Balaševića upravo je jedan od tih albuma – ne kolekcija hitova, već zbir iskrenih ispovesti, svaka urezana u srce kao stih, kao pogled, kao oproštaj. Objavljen 1986. godine, u vremenu kada se zemlja u kojoj je Balašević živeo već tiho ljuljala pred bure koje će doći, „Bezdan” je stigao kao nečujni krik jednog umetnika koji nikada nije umeo da ćuti. Bio je to njegov četvrti solo album, ali i prvi koji je u celosti snimio sa tada novim saradnikom, pijanistom i aranžerom Aleksandrom Dujinom. I upravo taj spoj Balaševićeve lirike i Dujinove muzike stvorio je jedan od najslojevitijih albuma u istoriji jugoslovenske kantautorske scene.

Već u prvoj pesmi, Balašević kao da podiže obrvu i kaže: vidi šta smo uradili. Sve je otišlo u Honduras - i emocija, i dostojanstvo, i pesma koja je nekad nešto značila. Uz duhovit ton i neizbežnu ironiju, on oslikava svet u kojem sve što je imalo smisla, polako odlazi negde daleko, van domašaja. A iza smeha ostaje tuga. Jer, nije smešno kada nešto dragoceno nestaje, smeh je tu samo da ne bi zabolelo prebrzo.

Negde između putovanja i sećanja, ume da proviri i neki mali, zanemareni grad. Virovitica, u njegovoj verziji, nije geografska tačka, već metafora svih onih mesta gde su se dešavali prvi pogledi, prva čekanja, prve odluke da se voli do kraja voza. To je pesma o peronu i tišini, o davno izgubljenoj slici koja živi samo u našim sobama.

A kada zima stigne, ne nosi sa sobom samo sneg. Ona donosi i januar, mesec koji Balašević ne voli i to priznaje bez zadrške. Ne volim januar, kaže, jer sa sobom donosi kraj iluzije. Praznici prolaze, svetla se gase i ostaje samo ono što stvarno jesi. Sam, sa svojim mislima i onim što nisi stigao da zaboraviš. I tada hladnoća više nije napolju, već unutra.

Seta je još jača kada peva o starom bendu, o ljudima koji su svirali iz stomaka, a ne iz kalkulacije. Nema više benda kao Neoplanti nije samo pesma o grupi muzičara. To je pesma o vremenu u kojem je muzika bila susret, a ne proizvod. I dok se seća tih tonova, ton mu omekša, stih postane tanji kao papir koji čuva autogram prošlosti.

U trenutku kada se čini da se više nema šta reći o ljubavi, on otvori dušu i stane pred nas sa stihovima pesme po kojoj čitav album nosi ime. Bezdan nije pesma o raskidu, već o ljubavi koja je bila isuviše velika da bi se održala. Ona je kao reka koja je preplavila i jednu i drugu obalu. Bez krivice, bez optužbe, samo priznanje da su oboje dali baš sve, a ipak ostali bez dna pod nogama. To je pesma koja ne zahteva razumevanje, ona samo traži tišinu da se sasluša.

Kada se u priču uvuče jedan Stari orkestar, sve postane nežnije. Više se ne svira kao nekad, ali ton još uvek ima dušu. Balašević tu peva kao neko ko zna da su godine odnele ritam, ali nisu uspele da izbrišu melodiju. I dok se violina čuje u pozadini, on nam poručuje da su i pogrešne note deo savršene pesme života.

Ponekad je ironija jedini način da se izdrži stvarnost. Tako dolaze Narodnjaci – pesma koja nije kritika žanra, već sistema koji od pesme pravi robu. Uz osmeh, Balašević udara precizno. Pokazuje kako se tuga može prodati, kako je kič zamenio emociju i kako se pesma, kad izgubi dušu, pretvara u ambalažu. I upravo zato njegov refren ne viče, već šapuće.

Kao da nije bilo dovoljno tišine, pojavljuje se bagrem. Ne ono drvo iz parka, već simbol svega što raste tiho, a smeta onima koji nose čizme. Ne lomite mi bagrenje je pesma koja nije nastala da bi bila jasna, već da bi uznemirila. Da bi pitala: ko su ti što ruše ono što nisu ni pokušali da sagledaju? I zašto je nežnost postala slabost u svetu koji slavi moć?

A kad sve prođe, ostane samo jedan kadar. Usporeni, zamagljeni. Kao u filmu koji ne želi da se završi. Slow motion je pesma za poslednje minute večeri, kada više ne znaš šta te boli, ali znaš da boli. Tu su reči tanke, muzika tiha, a sve govori. To nije kraj albuma, to je njegov odjek.

Danas, gotovo četiri decenije kasnije, Bezdan nije ostario. Nije izgubio smisao, niti dubinu. Naprotiv, u vremenu lažnog sjaja i brzih emocija, on postaje još dragoceniji. Album koji nas podseća da umetnost ne mora da viče da bi bila snažna, niti da bude komercijalna da bi bila važna. Jer, Bezdan nije album za svako vreme, ali jeste za one trenutke kad poželiš da neko progovori umesto tebe. Kad ne znaš da objasniš šta osećaš, ali znaš da je to tu – negde ispod rebara ili iza očiju. Đorđe Balašević je znao da u tri minuta kaže ono za šta drugima treba ceo život. A Bezdan je upravo to - zbir tih trenutaka koji nas ne puštaju ni kad stih utihne.