„Adaptacija” je film Čarlija Kaufmana iz 2002. godine koji se na inteligentan i komičan način bavi pitanjem prilagođavanja nekog književnog dela za filmski scenario i uopšteno samim procesom pisanja i inspiracije. Veoma apsurdno i satirično, film koristi inovativne tehnike naracije da prikaže unutrašnji svet scenariste suočenog sa kreativnom blokadom, dok istovremeno prepliće stvarne događaje i fikciju. Glavne uloge igraju Nikolas Kejdž, Meril Strip i Kris Kuper.
Film prati iskarikiranu verziju svog sopstvenog autora, Čarlija Kaufmana, koga glumi Nikolas Kejdž. Čarli je neurotični scenarista koji dobija vrlo nezahvalan zadatak, a to je da od romana Kradljivac orhideja autorke Suzan Orlean napiše filmski scenario. Ipak, za razliku od klasične adaptacije knjige u film, Adaptacija je introspektivno istraživanje samog procesa pisanja, ispunjenog frustracijama, sumnjama i kreativnim blokadama. Čarli doživljava sve to, a stvari dodatno komplikuje njegov brat blizanac Donald, koga takođe igra Nikolas Kejdž, koji se doseljava kod njega i takođe želi da bude scenarista. Iako fizički potpuno identični, njih dvojica su po karakteru sušte suprotnosti. Dok je Čarli nesiguran i anksiozan, Donald je siguran u sebe i harizmatičan.
Roman Kradljivac orhideja nije klasična književna priča, već više predstavlja temeljno istražen, literarno uređen i proširen novinski članak. Samim tim se ne radi o idealnom materijalu za filmsku adaptaciju. Suzan Orlean piše iz pozicije novinarke, zadržavajući distancu i objektivnost u odnosu na dešavanja. Nema tradicionalne radnje, razvoja likova ni dramskih zapleta. Umesto toga, knjiga je dokumentarni intervju portreta Džona Laruša i njegove opsesivne ljubavi prema retkim orhidejama. Ta struktura, iako funkcioniše na papiru kao publicistički esej, Čarliju Kaufmanu predstavlja gotovo nerešiv zadatak u kontekstu scenarističkog rada. Kako ekranizovati tekst koji ne nudi ni priču ni unutrašnji konflikt u filmskom smislu? U pokušajima da ostane veran duhu knjige, Kaufman zaključuje da bi takva adaptacija dovela do filma bez ikakve radnje ili zapleta.
Kako Čarli shvata da je od Kradljivca orhideja nemoguće napisati scenario zbog činjenice da nema dovoljno jaku narativnu osnovu za filmsko platno, on se od početne ideje da bude potpuno veran originalu gubi u haotičnom stanju u kojem na kraju piše o samom sebi i svojim neuspesima. Dok Čarli postaje sve više opsednut romanom i pokušava da pronađe način da ekranizuje knjigu koja je, ironično, u samoj osnovi filozofska priča o opsesiji, njegov brat Donald piše generički komercijalizovani holivudski triler i doživljava uspeh, što ga dodatno nervira. Kroz likove Čarlija i Donalda, film pokazuje unutrašnji sukob svakog autora, sukob između autentičnosti i potrebe da se dopadne publici. Donald nije samo brat, već Čarlijev najveći strah, scenarista koji uspeva jer ne sumnja u sebe. On je ogledalo onoga što industrija nagrađuje, a to su klišei, površnost i spremnost da se prati formula.
Upravo tu do izražaja dolazi Kaufmanov specifičan stil pisanja, jer je film i baziran na ličnim neuspesima vezanim za pokušaje adaptacije ovog romana. Dok paralelno priča priču svojih muka sa scenarijem i radnju romana, film se prepliće sa fikcionalizovanom verzijom tih događaja. Kaufman stvara metanarativni svet u kojem sukobljava iskarikiranu verziju sebe, izmišljenog brata blizanca i stvarne Suzan Orlean i Džona Laruša, koje igraju Meril Strip i Kris Kuper. Ono što je započelo kao introspektivni film o pisanju se na kraju pretvara u uzbudljiv akcioni završni čin koji je istovremeno komičan i emotivan, ali pre svega samoironičan.
Pisanje, kako ga Kaufman prikazuje u filmu, nije ni linearan ni logičan proces, već unutrašnja borba, neprestano preispitivanje i odlaganje. Umesto inspiracije, Čarli nailazi na paniku dok pokušava da ostane veran i originalnom materijalu, i filmu kao umetnosti, ali i samom sebi i svojim principima. Ponekad se istina o nekom delu ne nalazi u njegovom bukvalnom prenošenju, već u suočavanju sa sopstvenim ograničenjima tog procesa. Adaptacija postavlja pitanje šta znači biti veran originalu. Da li je to slepo praćenje forme ili pokušaj da se dočara duh dela, makar kroz potpuno novu strukturu? Kaufman se odlučuje za drugo. Njegova originalna vernost nije direktna adaptacija romana, već iskrena dramatizacija sopstvenog pokušaja da ga razume.
Adaptacija je film koji se izdvaja od uobičajenih narativa i istražuje konflikte između umetničke slobode i komercijalnih zahteva filmske industrije. Istovremeno, bavi se univerzalnim temama poput nesigurnosti i opsesije, pozivajući gledaoca da razmisli o sopstvenim strahovima, neuspesima i načinima na koje se nosi sa njima. Kroz neobičnu formu i višeslojan metanarativ, film ogoljava kreativni proces i postaje autoportret svakog ko je makar jednom želeo da napiše nešto.
O autoru
