Crni talas ostaje pamćen kao jedan od najuticajnijih filmskih žanrova sa prostora istočne Evrope. Među talentovanim i revolucionarnim režiserima ovog žanra, Aleksandar Saša Petrović se izdvaja po brojnim priznanjima i nagradama za svoja dela. Njegov film „Tri”, režiran 1965. godine sa Batom Živojinovićem u glavnoj ulozi, i rađen po zbirci pripovedaka „Paprat i vatra” Antonija Isakovića, jeste pored uspeha na domaćoj sceni bio nominovan i za Oskara, da bi kasnije bio uvršten i među najznačajnije antiratne filmove na globalnoj sceni. Nema sumnje da je „Tri” prvi film koji je proslavio jugoslovensku kinematografiju i približio je međunarodnoj publici, a prema recenzijama Muzeja moderne umetnosti u Njujorku je i „savršen uvod u jugoslovensku kinematografiju i jak kandidat za jedan od najboljih filmova ikada snimljenih”.
Tri je sniman u formi triptiha i prati neke od najkatastrofalnijih dešavanja tokom Drugog svetskog rata u periodu od početka nacističke okupacije do oslobođenja Jugoslavije. Glavni protagonista, motiv i tema filma je smrt. U prvoj priči vidimo Miloša, studenta i komunistu, kako sa grupom ljudi čeka voz. Kako je rat počeo, voz je jedini način da odu na neko sigurnije mesto. Voza nema, a tenzija raste. Kada se iz magle pojavi novinar sa kamerom u ruci, sada već iziritirana, uplašena i uspaničena masa, zajedno sa vojnom patrolom, počinje da diže histeriju. Nevinog i uplašenog čoveka, koji kroz maglu pokušava da nađe svoju ženu i dete, optužuju za špijunažu i potom streljaju. Miloš ne uspeva da ih urazumi. Ovo je prva besmislena smrt u filmu i javlja se kao slučajnost u obliku žrtve.
Druga priča vidi Miloša kao partizana koga gone nemački vojnici kroz šumu. Odvojen od svoga odreda, nailazi na drugog partizana, sa kojim se dogovara da se odvoje kako bi lakše pobegli. Partizan u tome ne uspeva i Miloš nemo gleda kako mu SS odred u kolibi od trske spaljuje druga živog. Ovo je druga besmislena smrt, koja se sada prikazuje herojski u obliku kazne.
U poslednjoj priči, rat se bliži kraju. Miloš, koji je sada već postao komandant, sa oslobođene teritorije gleda kako njegov odred hvata grupu kolaboracionista kako bi ih streljali. Među njima se nalazi i lepa devojka sa kojom Miloš razmenjuje poglede. Nakon ispitivanja, komesar odlučuje da će ih sve streljati. Miloš ne negoduje. Treća, i poslednja besmislena smrt u filmu poprima osvetnički oblik i javlja se kao ratom izazvana indiferencija prema ljudskom životu.
Iako estetski jednostavan, Tri u čitavoj svojoj napetosti, sa nalikom na pozorišni komad, nudi unikatan i realističan prikaz rata, bez cilja da glorifikuje i razdvaja heroje od kukavica. Petrović, u svom karakterističnom stilu režije, ne nudi zaključke, rešenja i odgovore na ljudski nemoral, niti satisfaktorni zaključak sa srećnim krajem. Surov način na koji prikazuje brutalnu prirodu rata je potpuno dovoljan da publici približi poruku, a da ne gnjavi bespotrebnim moralisanjem. Dok gledamo Miloša kako iz svedoka i žrtve postaje agresor, uz sjajnu glumu Bate Živojinovića koja bez ijedne izgovorene reči uspeva da iskomunicira osećanja lika kojeg tumači, jasno je da je u pitanju antiratno delo koje zove da u ratu najpre biramo stranu ljudskosti, savesti i čoveštva. Ovo je film koji će uvek ostati relevantan u svetu u kome živimo, gde je ljudski život puka statistika, a savest misaona imenica.
Ako ne volimo ljude, ne možemo ni filmove da pravimo – Aleksandar Petrović
O autoru
