U Narodnom pozorištu, pre nekoliko dana, tačnije 11. maja, održana je premijera predstave pod nazivom „Greta” rediteljke Nevene Dimitrijević. Ovo je njena diplomska predstava na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je završila pozorišnu i radio režiju u klasi profesora Dušana Petrovića. Predstava je ujedno i njena prva režija koju su gledaoci imali priliku da vide na sceni Narodnog pozorišta. Glavne uloge pripale su Milošu Cvetkoviću, Katarini Mitić Pavlović i Petru Miljušu koji su na komičan način pokušali da dočaraju tajne koje se kriju iza zavesa jedne predstave.
Ta već legendarna 89. strana iz Geteovog Fausta gde je Greta sama sa kutijom za nakit, još pre dvadesetak godina Hibneru je poslužila kao inspiracija da baš njome pokaže kako glumci i reditelji zajedno dolaze do konačne scene koja će biti izvedena. Tako je i Nevena predstavu u kojoj je sadržano sve što je učila godinama uspela da smesti u pripremama za scenu sa samo jedne strane romana. Umeće stvaranja ogleda se u riziku koji jedna scena, ali na mnogo načina donosi sa sobom - opadanje pažnje publike. Ipak, to nije bio slučaj dok se skoro dva sata na Maloj sceni orio smeh u kombinaciji sa aplauzom.
Ova predstava je na (tragi)komičan način prikazana od strane Miloša Cvetkovića i Katarine Mitić Pavlović. Žanrovski u zagrljaju jedne naizgled komedije, ova predstava na donekle tragičan način prikazuje generacijski jaz, razliku modernog i sentimentalnog razmišljanja, ali i kako različiti ljudi za jednu stvar imaju različite vizije, a prava je samo jedna.
Foto: SDL redakcija/ Jana Stanojević
Glumac Miloš Cvetković većinu predstave igra ulogu reditelja. Kako se scene i situacije menjaju, ovo može da bude pravi glumački izazov. U jednom trenutku je mlad reditelj početnik, u već sledećem stari reditelj koji pored toga što je hipohondar, počinje da pokazuje i početne simptome demencije. Ovaj dobro poznati niški glumac, još jednom je pokazao talenat koji poseduje prelazeći iz uloge u ulogu u razmaku od minut i po, a ništa manje talentovana nije ni glumica Katarina koja je većinu vremena bila glumica koja radi sa rediteljem.
Od moderne žene, preko netalentovane glumice do dramaturga u jednom trenutku, pored brzog menjanja uloga, nije izostala ni brza promena u fizičkom smislu. Ista Gretina scena odigrana na puno različitih načina pokazuje njene kvalitete, ali i dokazuje da za dobru predstavu nije potrebno imati ceo ansambl glumaca.
Pored Miloša i Katarine, na sceni se nalazio i glumac Petar Miljuš. Njegova uloga bila je naratorska i on je praktično uvodio u scene i objašnjavao publici šta će sledeće videti. Iako je pozadinska muzika, koja je o njemu stvarala utisak mađioničara dodala poseban čar njegovim scenama, sa druge strane komplikovana objašnjenja za koje ne može da se tvrdi da poseduju tačku između onoga što bi trebalo da predstavlja rečenice, u nekom momentu zvučale su za publiku možda i nejasno. Međutim, kako on nema direktne veze sa onim što će reći u predstavi, bilo je interesantno videti njega na momente i zbunjenog ili uplašenog zbog odnosa reditelja i glumice.
Svaka scena predstavljala je zasebnu priču i poseban odnos i način ophođenja ka susretu Grete i Fausta. Postoji ukupno devet scena i ipak je na publici ostalo da sami odluče koja je od njih najbolja, ali i da shvate proces stvaranja i sve ono što prethodi konačnoj verziji predstave. Ništa od prikazanog nije nemoguće i to su stvari sa kojima se glumci, ali i reditelji verovatno susreću svakodnevno.
Mada, zar to nije i lepota glumačkog posla? Kada je svaki dan nova pustolovina, a svaka predstava još jedno odredište, pa se i kroz svađe i podele mišljenja opet napravi remek delo dostojno daskama koje život znače.
Foto: SDL redakcija/ Jana Stanojević
Scenografija koja je urađena na najjednostavniji mogući način preusmerava fokus na glumce i njihov talenat. Neki bi rekli oskudna na prvi pogled, na drugi ipak, sasvim dovoljna za ono što treba da bude prikazano. Najveći nedostatak, ali verovatno i jedini veći koji ne može da prođe neopaženo jesu trenuci kada se glumci presvlače iza dela scenografije. Obzirom da je predstava bila izvedena na Maloj sceni, možda drugog načina nije ni bilo obzirom da je izlaz sa scene samo sa jedne strane. Iako je uloga Petra Miljuša trebala da odvrati pažnju sa glumaca koji se spremaju za narednu scenu, to nije u potpunosti bilo uspešno jer su, makar za prve redove, bili izuzetno vidljivi.
Na kraju, o tome koliko su predstavom bili oduševljeni, govori sama po sebi čenjenica da je publika stajala u redu čekajući da čestita Neveni na predstavi. Sa osmehom na licu, pružali su joj ruku i slikali se sa njom, a i sami njeni profesori koji su prisustvovali predstavi bili su oduševljeni i nisu imali ništa sem reči hvale. Pored toga, aplauz je trajao toliko dugo da su glumci imali vremena da se vraćaju i poklone čak četiri puta, na kraju i sa Nevenom.
U svojoj nameri da prikažu tajnu oživljavanja jednog dramskog dela, glumci su bili i više nego uspešni. Nevenina debitantska predstava u Narodnom pozorištu prošla je i bolje od očekivanog, a označila je početak jedne, sasvim sigurno, uspešne karijere. Upravo ovakve predstave su ogledalo mladih talenata koji imaju potencijala da pozorište i u nekoj daljoj budućnosti održavaju živim.
O autoru
