Roman Lorana Gunela, pod nazivom „Čovjek koji je tražio sreću”, prožet je principima samopomoći i vodi čitaoce do egzotičnih predela Balija, ali što je još važnije, na introspektivno putovanje samootkrivanja i istraživanje neuhvatljive prirode sreće. Međutim, prava dubina knjige, bilo da je istinski evidentna ili je pametno upakovana zbirka floskula, neminovno ostaje sporna.
Narativ prati Džulijana, američkog fotografa koji traži predah od nemilosrdnog, modernog i brzog života, nadajući se da će pronaći neki neuhvatljivi unutrašnji mir na Baliju. Njegova potraga dobija neočekivani obrt kada poseta tradicionalnom iscelitelju izazove naizgled jednostavno, ali duboko uznemirujuće pitanje: Da li ste srećni? Ovo naizgled bezazleno pitanje baca Džulijanov pažljivo izgrađen život u nered, izazivajući užurbanu i napetu introspekciju. Uvek je smatrao da živi normalnim, regularnim životom, ali razgovori sa balijskim mudracem osporavaju njegove ideje o uspehu, sreći i životnoj svrsi. Kroz seriju metafizičkih diskusija, vežbi i trenutaka duboke samorefleksije, Džulijan počinje da shvata moćan uticaj misli i verovanja na njegovu stvarnost.
Gunel majstorski upliće univerzalne principe iz pozitivne psihologije, kvantne fizike i istočnjačke filozofije u narativno tkivo. Dijalozi između Džulijana i mudrog starca uvode koncepte kao što su moć autosugestije, iluzija ograničenja i važnost svesnosti. Iako knjiga neosporno nosi snažnu poruku i podstiče na promišljeno razmišljanje, važno je postaviti pitanje: da li su Gunelini uvidi zaista revolucionarni ili su samo prepakovani principi popularne psihologije?
S jedne strane, pristupačnost romana je velika prednost. Gunel koristi jasan, privlačan stil, čineći ga lako svarljivim za široku publiku, čak i za one koji nisu upoznati sa literaturom za samopomoć. Knjiga, uglavnom sačinjena od detaljnih opisa, ali i dijaloga, pojednostavljuje određene složene ideje te ih čini lako povezanim sa svakodnevnim životom. Ono što je takođe važno napomenuti jeste to što pisac razbija zabludu da sreća, ili njen izvor, zavisi od materijalnog bogatstva, stvari ili statusa, već naglašava kako su unutrašnja perspektiva i mir važni. Štaviše, živopisni opisi Balija u knjizi dodaju još jedan sloj bogatstva. Gunel slika živopisnu sliku lepote, kulture i ljudi ostrva, pretvarajući iskustvo čitanja u živo putovanje kroz filozofske koncepte i pejzaže.
Međutim, Čovjek koji je tražio sreću ima i svoje nedostatke. Gunelova tendencija da previše pojednostavi složene filozofske i psihološke koncepte predstavlja potencijalnu slabost. Iako su ideje inspirativne, one često ostaju površne bez detaljne analize. Sama radnja prati prilično predvidljiv tok, pridržavajući se klasičnog narativa o uzbudljivom putovanju heroja. Iako je zanimljiva i laka za praćenje, ova predvidljivost može umanjiti element iznenađenja i uzbuđenja za neke čitaoce.
Još jedan potencijalni nedostatak leži u donekle idealizovanom prikazu Balija i istočnjačke mudrosti. Knjiga predstavlja oštar kontrast između navodne sreće Balinežana, koja se pripisuje njihovoj privrženosti određenim principima, i uočenog nezadovoljstva i stresa zapadnog društva. Ova dihotomija deluje previše pojednostavljeno i verovatno nerealno. Dok Bali nesumnjivo poseduje jedinstvenu duhovnu atmosferu, stvarnost je mnogo složenija, a sreća nije određena samo geografijom ili životnim stilom, već i individualnom perspektivom.
Koliko god bilo neosporno mišljenje da je ovo delo inspirativno i podsticajno za razmišljanje o pravom značenju sreće, kao i njegov jednostavan stil sa dirljivom pričom, važno je osvrnuti se na potragu za dubljim filozofskim i psihološkim istraživanjima. Saveti od kojih je sačinjena sama knjiga jesu korisni, ali ne i revolucionarni. Ipak, poruka je neminovna — sreća je često na dohvat ruke, samo treba promeniti perspektivu.
O autoru
