Ivan Ilič smatra se jednim od najbitnijih filozofa i intelektualaca sedamdesetih godina dvadesetog veka. Kao polimata, govornik, autor, sveštenik i humanitarac, iza sebe je ostavio bogati dijapazon filozofskih radova koji neretko nailaze na podsmeh i osudu – ali nikada na ravnodušnost. Najpoznatiji je po svojim kritikama savremenih društvenih institucija, a delo koje mu je donelo međunarodnu slavu jeste ,,Dole škole!’’, polemička knjiga u kojoj se preispituje uloga škole kao institucije i nude promene ka podsticanju zdravijeg i jednostavnijeg načina učenja. U delu ,,Dole škole!’’, Ilič predlaže sistem samousmerenog obrazovanja u neformalnim aranžmanima koji opisuje kao ,,obrazovne mreže koje svakome povećavaju mogućnost da transformiše svaki trenutak svog života u trenutak učenja, deljenja i brige prema drugima’’.
Ilič smatra da savremeno formalno obrazovanje uči đake da brkaju proces i suštinu.
Čim se ova razlika zamagli čovek pretpostavlja da važi jedna nova logika: što se nešto više obrađuje to će se dobiti bolji rezultati; ili, uspeh se postiže eskalacijom. Na taj način, đaka „školuju“ da brka nastavu s učenjem, prelazak u viši razred s obrazovanjem, diplomu sa stručnošću, a tečno izražavanje sa sposobnošću kazivanja nečeg novog. Uobrazilja mu je „školovana“ da mesto vrednosti prihvati usluge. Lečenje se brka sa brigom o zdravlju, socijalni rad s boljim životom zajednice, policijska zaštita sa sigurnošću, vojna ravnoteža s nacionalnom bezbednošću, jurnjava za novcem sa plodonosnim radom.
Na osnovu ovoga možemo zaključiti da Dole škole! nije samo kritika obrazovnog sistema, već i svih savremenih društvenih institucija, za čije probleme je, kako autor smatra, odgovorno upravo formalno obrazovanje.
Knjiga se deli na sedam poglavlja koja su podeljena u dve tematske celine. Prvih pet poglavlja, koja čine prvu celinu, ukazuju na problem škole kao institucije, dok druga dva, koja čine drugu celinu, nude alternativu i predlažu rešenja ka smislenijem i plodnijem načinu učenja i obrazovanja u savremenom društvu. Dole škole! se bavi siromaštvom, ekološkim problemima, psihičkim i fizičkim stanjem čoveka i đaka, odbacujući ideju da je znanje proizvod nastave, već je znanje nešto što se najčešće stiče neformalno i nehotice. Ilič zato kao alternativu školi predlaže mreže, odnosno službe, koje bi svima dale istu i jednaku priliku da podele i prodube svoje znanje sa drugim ljudima motivisanim istim interesovanjima.
Školovanjem se ne unapređuju ni učenje ni pravda, jer prosvetni radnici uporno nastoje da skupa s produktom zapakuju i uverenje. Učenje i dodeljivanje društvenih uloga stapaju se u školovanje. Učenje, međutim, znači sticanje kakve nove veštine ili uvida, dok unapređenje zavisi od tuđeg mišljenja. Znanje je često ishod poučavanja, ali odabir za kakvu ulogu ili kategoriju na tržištu radnih mesta sve više zavisi od puke dužine školskog staža. Poučavati znači birati okolnosti koje olakšavaju učenje. Uloge se dodeljuju utvrđivanjem jednog nastavnog programa čije uslove kandidat mora zadovoljiti ako hoće da ostvari svoj cilj. S ovim ulogama škola povezuje poučavanje, ali ne znanje. Taj postupak niti je razborit, niti ima oslobađajući uticaj. Razborit nije zato što za uloge ne vezuje odgovarajuća svojstva ni sposobnosti, nego pak proces kojim se; po pretpostavci, takva svojstva stiču. A nema oslobađajući ni obrazovni uticaj zato što škola rezerviše poduku za one koji svaki korak u učenju preduzimaju u skladu s prethodno odobrenim merama društvene kontrole, piše Ilič.
Prošlo je više od pedeset godina od kako je Ilič objavio Dole škole!, a čini se da se situacija sa obrazovnim sistemom i samim kvalitetom istog znatno pogoršala, na šta su bez sumnje uticali različiti istorijski događaji: od ekonomskih recesija, do pandemije i ratova, ali i konstantan tehnološki napredak koji sve više i više otuđuje ljude od sopstvene zajednice. Ovo delo analizira probleme društvenih institucija i njihove posledice radikalno i iz korena, a sve u cilju da podstakne na razmišljanje, ali i na pronalaženje empatije za druge, pogotovo one u lošijem društvenom položaju. Empatija, solidarnost i ljubav prema čoveku je temelj Iličeve filozofije i Iliča kao filozofa i čoveka, koji se uvek strogo pridržavao svojih reči i ideala.
Dole škole! je ubrzo nakon objavljivanja postao bestseler, i još od tada je često citiran od strane mnogih drugih kritičara i filozofa koji su došli posle Iliča. Delo je izuzetno popularno u marksističkim krugovima, pogotovo među radikalnom levicom i anarhistima, a zbog toga što obrađuje niz društvenih problema i naglašava nove. Za njega su se interesovali i psiholozi, ekolozi, teolozi, učitelji, vaspitači, i mnogi drugi. Iako mu je ovo delo donelo međunarodnu slavu, Ilič je pred kraj svog života gledao na delo kao na naivno, budući da je počeo da se povlači u duhovni život i počeo da smatra celokupno obrazovanje otuđivanjem od duhovnosti. Ipak, sa ocenom četiri od mogućih pet na sajtu Goodreads i generalno pozitivnim kritikama od strane čitaoca, Dole škole! je Iličev magnum opus i jedno od bitnijih filozofskih dela nastalih drugom polovinom dvadesetog veka. Britanski stručnjak za medije Dejvid Bakingem smatra delo jedinstvenom vrstom misaonog eksperimenta.
Uzimajući u obzir mnogo duži i širi istorijski i globalni okvir, „Dole škole!” nam pomaže da preispitamo kategorije i koncepte koje obično uzimamo zdravo za gotovo. Šta je dete, šta je učitelj, šta je obrazovanje? Zašto smo skloni da razmišljamo o učenju prvenstveno u kontekstu škole kao određene vrste institucije sa vrlo specifičnim oblikom i organizacionom strukturom? Čemu uopšte služe škole? Moguće je da je pandemija izoštrila ove debate. Ipak, dok posmatram savremena dela o obrazovanju, a posebno police sa knjigama o takozvanoj nauci o učenju, čini mi se da je diskusija o ovim većim pitanjima danas, nažalost, oskudna.
Dobar obrazovni sistem treba da ima tri svrhe: da omogući svima koji žele da uče pristup dostupnim resursima u bilo kom trenutku života; da osnaži sve koji žele da podele ono što znaju da pronađu one koji to žele da nauče od njih; i, na kraju, da svima koji žele da predstave neko pitanje javnosti pruži priliku da svoj izazov obznane, Ivan Ilič
O autoru
