Održan je književni razgovor sa književnicom Mirjanom Mirjanom Đurđević. Ovaj susret je jedan od mnoogbrojnih koji spada u ciklus „Žene stvaraju – razgovori koji pokreću”, a bio je upotpunjem mnogobrojnim temama poput života i pozadine spisateljice, načina stvaralaštva, građe romana koa dela i mnogim drugim. Razgovor je vodila pesnikinja i filološkinja književnosti Milica Vučković.
Autorka 15 romana, i koautorka dva, Mirjana Đurđević je sinoć bez ustručavanja govorila o svojoj prošlosti i o tome šta ju je zapravo navelo da krene da piše. Ona je, pre svega, ispričala prisutnima kako i zašto je završila Tehnički fakultet, i kako ju je to dovelo do stvaralaštva. Naime, neprijatna situacija pri upisu Doktorata i lične frustracije su joj poslužile kao određena vrsta inspiracije, a uz savet drugarice da sve to pretvori u roman ju je naveo da krene sa pisanjem.
Sednem i napišem jedno romanče, i to sam, ne mogu da kažem sama objavila. Sa jednim uruženjem, to je ustvari jedna antikvarnica koja je bila Udruženje građana pa su imali pravo to da rade. I to se ženama dopalo, a i meni se dopalo da pišem. I eto, od onda pišem, od onda sve vreme pišem. I rezultat je petnaest romana, objašnjava Mirjana.
Na konstantaciju sagovornice da je sav autorkin stres doveo do lične i profesionalne transformacije, Mirjana govori kako su skoro sva njena dela nastala zbog određene uzrujanosti i briga. Mirjana se time dotakla na svoje zdravstene probleme iz prošlosti i na to kako je cela situacija uticala na njeno delo u kome kritikikuje kako zdravstvo, tako i režim.
Tako da sam tu neka svoja iskustva stavila moju detektivku, pa da ajde proradimo i tu sopstvenu temu.
Autorka se takođe dotakla i humora koji je često prisutan u njenim delima.
Ne koristim humor kao tehniku. Da se trudim da pišem ozbiljno, mislim da to niko ne bi hteo da čita zato što to ne bih bila ja.
Kako Mirjana nastavlja, pisac ne može da slaže i da odglumi humor i melodramu.
To me je nekako zbunilo. Ajde humor, mislim, to mi je nekako jasno. Znate ima nekih ljudi koji sve zabavljaju tako što pričaju viceve. Znate humor i pričanje viceve ne mora da bude slično. Ali to za melodramu me je jako začudilo. Ti to ne možeš da napišeš tako da ti čitalac veruje.
Kasnije tokom razgovora, autorka se nadovezala na sve izazove koje je imala prilikom objavljivanja prve knjige koji su se ticali kako štampanja knjige, dogovora sa knjižarama, pa tako i prodaje svog dela.
Primile su mi knjige tri knjižare u celom Beogradu. Od toga se, da ne kažem ceo tiraž, puno sam knjiga i poklonila tada, ali više od polovine sigurno, se prodalo u „Platou”, jednoj jedinoj knjižari.
Mirjana nastavlja s tim da je tokom tog doba dobila dosta pohvala, pogotovo od mladih ljudi koji su joj davali komentare poput Vi ste idol naše generacije.
Autorka se takođe dotakla toga kako sve što mora da se uradi, treba i da se završi i poslala poruku svima kako se nikada ne zna gde će čovek naći određenu dozu zadovoljstva i ispunjenosti.
Zato sam i ja započelu tu priču sa Građevisnkim fakultetom. Ja sam na kraju uživala u toj struci. Ali, našla sam ono u čemu uživam u svemu tome i to sam i radila. Napravila sam nekakve izbore i na kraju sam uživala u tome, i ako je ta moja prva blesava devojačka odluka zapravo bila bezveze.
Kraj književnog razgovora obeležili su komentari i pitanja posetilaca, dajući završnom delu događaja poseban pečat. Njihova interesovanja i reakcije dodatno su zaokružili atmosferu večeri.
O autoru
