Predstava „Vrana u paunovom perju” premijerno u Narodnom pozorištu

U petak, 17. maja održana je konferencija za štampu povodom premijere predstave „Vrana u paunovom perju”. Na konferenciji je prisustvovala glumačka ekipa sa glavnim glumcima, Andrijom Mitićem i Milicom Dimitrijević, režiser i dramaturg, Marko Torlaković, direktor Narodnog pozorišta, Spasoje Milovanović, kao i pisac istoimenog romana po kome je rađena predstava, Vladimir Vučković. Predstava će se premijerno odigrati u subotu, 18. maja, a repriza sledi već dan posle, 19. maja. Ova predstava bavi se životom kralja Milana Obrenovića, koji je prvi put predstavljen na pozoršnoj sceni, i jedine žene koju je on voleo, za koju je govorio da je spoj divljine i aristokratske lepote.

Naslov ove predstave nosi duplu simboliku — vrana sama po sebi predstavlja simbol opstanka i borbe, u ovom slučalu kroz vreme vladavine Turaka, dok se izraz vrana u paunovom perju odnosi na ženu koja vara svog muža, a to znaju svi sem njega. 

Ono što nas posebno raduje što se tiče ove predstave je da obrađujemo niškog pisca i da je radi jedna nova generacija umetnika koja stasava uz već dokazane umetnike ovog pozorišta. Želim da ova predstava stari zajedno sa ovim glumcima, započeo je Milovanović.

Roman je izdat 2017. godine, a Vučković se nije bavio njenom promocijom u Nišu, i smatra da je adaptacija romana, koju nije očekivao, najveća čast koja može da se ukaže piscu. Kako je pomenuo, ovo je najzanimljivija tema kojom pisac može da se bavi.

 Za adaptaciju romana, Torlakoviću je bilo potrebno oko šest meseci, a na njoj je radio sam. Najviše vremena proveo je izučavajući vreme u koje se dešavala radnja romana. 

 Materijal kojim smo se bavili je istorijska fikcija — nama je istorija služila kao izražajno sredstvo kroz koje smo mi govorili o nekom malo drugačijem Nišu. Onog momenta kada nešto stavite na scenu, koliko god to dokumentarno bilo, ono postaje fikcija, zaključuje Torlaković.

Ova prestava je 42. premijera Narodnog pozorišta u poslednjih šest godina, a Milovanović smatra da to ne bi bilo moguće bez publike, jer publika i pozorište ne mogu jedno bez drugog.