Nova predstava koja se nalazi na repertoaru Narodnog pozorišta pod nazivom „Kokoške”, koja je prethodno najavljena kao „tragikomična priča o teroru mladosti i lepote i svojevrsnom estetskom fašizmu”, po tekstu Žarka Jokanovića, a u režiji Marka Jovičića, premijerno je izvedena na maloj sceni pozorišta.
Predstava koja intrigantno nosi naziv Kokoške, čiju autorsku ekipu čine reditelj Marko Jovičić, kao i autor teksta Žarko Jokanović, predstavlja oštar i duhovit poziv publici da se zamisli nad suštinskim vrednostima i istinskom lepotom koje leže u unutrašnjem bogatstvu, a ne u površinskim transformacijama. Pored autora i režisera za scenografiju se pobrinuo Andrej Marinović, kostime je radila Petra Fotez, kompozicije Bata Zlatković, koreografiju Jovana Ikonić, a lekturu Nataša Ilić.
Glavni fokus predstave nije samo na satiričnom izrugivanju aktuelnim lepotičinskim standardima, već i na podsticanju publike da se zapita o dubljem značaju tih promena. Kroz vrcave dijaloge i komične situacije, predstava postavlja pitanje: Kako smo dozvolili da se duhovnost i emocionalna inteligencija povinuju pritiscima savremenog društva koje teži fizičkom savršenstvu po svaku cenu? Dodatkom stereotipa i patrijarhalnih normativa, ova predstava razotkriva i kritikuje šire društvene obrasce koji često marginalizuju žene. Osim što se na neki način podsmeva estetskim trendovima, predstava dublje zaranja u društvene stereotipe sa kojima se žene suočavaju.
Ovim komadom Jokanović hrabro eksperimentiše s više žanrova, međutim, povremeno se može primetiti nedostatak balansa koji proizlazi iz prevelike ambicije za istraživanjem različitih žanrovskih elemenata. U nekim trenucima, želja za balansom može rezultirati nedoslednostima u atmosferi i ritmu predstave. Publika može primetiti kako se predstava ponekad trudi obuhvatiti previše, što može dovesti do gubitka fokusa ili čak konfuzije u toku priče.
Foto: SDL redakcija/ Kristina Milojević
Glumci i glumice narodnog pozorišta nesumnjivo su ključni u ovoj predstavi. Zahvaljujući svojoj, može se istaći, urođenoj scenskoj harizmi i zavidnom iskustvu na polju komedije, Jasminka Hodžić, na sebi svojstven satiričan način, donosi lik Ankice. Donekle svesno prekrivajući nezadovoljstvo svojim fizičkim izgledom, stvarajući iskrivljen odraz svog tela u ogledalu, i potenciranjem isfolirane i frustrirajuće narcisoidnosti, umnogome neostvarena, Ankica traga za validacijom sebe kao žene pridavajući prenaglašen značaj seksualnom zadovoljstvu i muškarcima. Gradivši sebe kao ženu, iz ruke u ruku muškaraca koji će je samo na trenutke fizički zadovoljiti, ali će je psihički učiniti poželjnom i vrednom, ova žena zapostavlja sve moralne i etičke osobine svog pola, birajući pogrešne ženske adute kako bi se izborila sa svojim ličnim nezadovoljstvom i frustracijama.
Vesna Josipović, efektno i stilski umereno kroz karakter i postupke Sare, oblikuje na sceni aktuelan problem žena u društvu. Potkovana i oblikovana društvenim normama po pitanju braka i njegovoj važnosti i nezaobilaznom tumačenju da se vrednovanje jedne žene ogleda u njenom bračnom statusu, Sara dovodi sebe skoro do mazohizma, banalno se i tragično prepuštajući nasilju u porodici. Slikovit prikaz ove socijalne nesreće i glumičin izraz na sceni, na najmanje komičan, ali apsolutno efektan način budi mučnu spoznaju veličine ovog društvenog problema kod publike.
Još jedan od problema, nastao pod uticajem patrijarhata i pogrešnog tumačenja značaja ženske čednosti, ali i ženske uloge u društvu, donosi Evgenija Stanković koja u ovom komadu, na posebno kompleksan i, zaključuje se, fizički iscrpljujuć način igra Dikicu, isfrustriranu, ali smernu i prenaglašeno nevinu ženu. Evgenija Stanković još jednom će svojom maestralnom glumačkom transformaciom i spremnošću da se odazove izazovu uspeti da uzdigne i spasi svoj, ne tako jasno osmišljen lik. Uvežbanom i definitivno ujednačenom igrom dveju glumica, Zorice Damjanović i Maje Banković, oživljava se s početka najjasniji, a kasnije, kako predstava odmiče, najkonfuzniji lik - Vanja. To da je Vanja raspuštenica čiji ego ne ume da prihvati odbijanje kod svog subjekta budi opsesiju objektom u vidu muškarca, poprilično je jasno još od početka pozorišnog komada. Kako komad odmiče i glumice se smenjuju na sceni gubi se jasna slika problema ove žene. Na samom kraju, nameće se pitanje, koja je od njih dve zapravo prva i prava Vanja, da li je istinski problem ovog lika estetska hirurgija kojom Vanja menja svoj lični opis, ili je ono što nam ove dve glumice donose psihički problem bipolarne ličnosti.
Kec u rukavu ovog komada nesumljivo je angažovanost Jovana Krstića, koji na izuzetno komičan, uigran i upečatljiv način igra udovicu Kseniju. Svakom rolom ovaj glumac zasigurno postiže željenu sliku i reakciju publike, a iz scene u scenu, ovaj glumac dovešće svoju ulogu od komedije do potpunog apsurda, što je, zaključujemo, s početka bila i namera čitavog komada. Komičarski talenat Aleksandra Stevanovića zasigurno je nešto što se čak i gostujućim ulogama ovog glumca ispoljava uvek i na pravi način. Rame uz rame sa svojim kolegom, Danilom Milenkovićem, ovo dvoje glumaca će apsolutnim prelaskom svih mogućih granica ovih likova, koji na trenutke izgledaju kao da su proiznikli iz Barbi filma, ispratiti svaku scenu komada od početka do kraja, dajući joj poseban efekat i groteskni izraz.
Ne može se osporiti činjenica da je želja autora da ukaže na problem uklapanja u aktuelne kalupe i više nego očigledna, ali se može reći i preterana, pa se tako poprima utisak da je pisac želeo da kaže previše toga i skrene pažnju na više karaktera i problema, pa je tako, zaključuje se svakom liku i karakteru ostao dužan pomalo. Skriveni motivi određenih karaktera prikazani su na, donekle, konfuzan način, te se kod nekih likova nameće pitanje koja je zapravo njihova prvobitna uloga u komadu. Ovo je još jedna nit predstave kojom se zaključuje već pomenuta teza da je u nekim trenucima svega previše.
Još jedna od nezaobilaznih asocijacija na već pomenuti film Barbi, svakako je i sama scenografija. Kreativnost i jedinstvenost izražaja ovog scenografa se ovim poređenjem nikako ne dovodi u pitanje, ali se njime samo još jednom skreće pažnja na stereotipnost i plastičnost sa kojom se žene susreću danas. Andrej Marinković je na, slobodno se može istaći, savršeno doziran, a ipak i te kako efektan i prenaglašen način predstavio kako sam salon vizuelno tako i metaforu koja se krije iza svih tih šljokica, perika, fotografija, svetlećih detalja, jarkih boja i šarenih paravana. Iako se s početka odmah i ciljno ne shvata, Marinković je postavio scenu tako da je ono što se prvo uoči velika svetleća rekama salona Biti ili ne biti. Tek se kasnije shvata koliko je otvorenih, ali možda skrivenih vrata, na sceni i metaforičkih mogućnosti za pobeći.
Foto: SDL redakcija/ Kristina Milojević
Ako bi se scenografija i kostimografija ovog komada mogle ocenjivati, nesumnjivo je da su i Andrej Marinković i Petra Fotez zaslužili najviše ocene. I kostimografkinja je, kao i scenograf, od početka do kraja savršeno ispratila početnu i jednostavnu ideju ovog komada. Svaki kostim je sam po sebi jedinstven i samostalan i tako vizualno govori priču svog lika, a ipak se takvi, svi stapaju u savršeno osmišljenu i ostvarenu vizalizaciju rugla kome komedija teži. Evgenija Stanković u svakom će trenutku izgledati kao perfektna plastična lutka, do te mere da joj oko pupka svetlucaju izlepljeni kristali za devojčice, a njeno odelo izgleda kao kostim za, ponovo primetno, Barbike. Životinjski print i prenaglašena šminka s druge strane nepogrešivo doprinose vizalizaciji i performansu lika Jasminke Hodžić. Kostimi i scena su do te mere savršeno estetski uklopljeni da odaju utisak istovremenog i istojezičkog pričanja iste priče, kao da je jedna osoba sve osmislila, što još jednom potvrđuje profesionalizam i neosporiv talenat ovo dvoje umetnika.
I te kako uočljiv i bolan komično-satirični šamar iz lakta ove predstave svakako je radio-reklama salona. Barem dobrih pet minuta, koji zaključuje se ma koliko nenamerno delovali i činili se kao odlaganje početka, označavaju jedan i te kako nameran i osmišljen potez. Fašistička parola reklame: Ko nije lep - ne treba da živi na najbizarniji i najgrublji, a ipak najupečatljiviji način objašnjava marketing moćnih korparacija, koji u svom podkontekstu ima upravo ovaj izopačeni smisao. Strah od starosti i gubitka lepote toliko je učestao da se slobodno može ubrojiti u jedan od većih problema žena današnjice. Okružene virtuelno-savršenim ženama, u svetu u kome se promovišu pretenciozni i nerealni standardi lepote, žene, češće nego muškarci, postaju nezadovoljne svojim izgledom, te je jasno da je iza ove reklame skrivena iskrivljena istina mnogih žena, kod kojih se automatski javlja nezadovoljstvo izgledom praćeno finansijskom nesposobnošću da se lepota sebi priušti.
Pored glumačkih scena, nemih trenutaka i pokušaja radio-pozorišta, režiser se hrabro upušta u eksperimentisanje s individualnim monolozima za svaki lik, pružajući publici jedinstvenu priliku da dublje upozna svakog pojedinca na sceni. Ovom zamisli se, pretpostavljamo, teži kako bi publika bolje razumela karaktere likova, međutim, kako se ova tehnika koristi, ponovo postaje očigledno da nisu svi likovi podjednako razvijeni. Stiče se utisak da nije ista pažnja posvećena jednako svim karakterima.
Bez obzira na to što izvođenje nije besprekorno izbalansirano, ovo delo ima potencijal da privuče pažnju gledalaca kroz svoju autentičnost i hrabrost, ali i same poruke koju nosi.
O autoru
