Bolno životarenje i tiha zaostavština nalaze se u rečima jedne knjige, kao dubok trag na papiru koji trpi svu bol, nedaću i samoću. Da li ste ikad primetili kako su u nekim knjigama stranice više bele nego ispisane, a ipak je mnogo toga rečeno? Svako dete zaslužuje sreću. Knjiga „Pozdravi nekog” ostaće trajno svedočenje dece primorane da rano odrastu, one dece koja su sedamdesetih godina bila smeštena u zemunskom Centru za socijalni rad kao i beogradskom prihvatilištu. Bez zapleta, kulminacije i raspleta, sa tako kratkom i ogoljenom strukturom, ova knjiga u svojoj jednostavnosti čuva svoju najveću snagu. „Pozdravi nekog” ne čitate uz kafu. Ovu knjigu preživljavate.
„Parkovi su najbolji na svetu zato što nemaju ćoškove kao sobe”- devojčica, 8 godina.
U tim kratkim, dečijim, neki bi možda rekli i naivnim rečenicama, krije se više priče nego u celim romanima. Nema potrebe za objašnjenjem, kojekakvim velikim rečima. Na velike reči ovde se i ne nailazi. Ali pročitaćete priče veće od svih drugih i teže od svih drugih. Ovo je knjiga gde se ne čita između redova, već između reči.
Polomljeni delić svakog napuštenog deteta, reže svaku stranicu ove knjige. Detinjstva prekinuta prerano, osećaj samoće kakav samo oni razumeju, delikvencija na koju se često žmuri. Deca koja svojom iskrenošću nisu tražila pomoć, već razumevanje.
Može se čitati od početka, kraja ili sredine. Može se pročitati u jednom dahu. A možda ćete morati da zatvorite knjigu da biste uhvatili dah, kako bi uopšte nastavili dalje. I tu se krije njena snaga. Nakon što je pročitate svet će ostati isti, ali pogled na njega više ne.
Iznova ćete joj se vraćati i opet je čitati, a neke reči ostaće duboko sakrivene u sećanju već nakon prvog čitanja.
„Ne znam ja zašto se ljudima koji stupaju u brak izdaje venčanica. Moja mama je otišla od nas, a venčanica je ostala. Eno je u kuhinji na prozoru. Ali šta će nam. Ne treba nama venčanica...”- dečak, 11 godina.
Ovakve rečenice ne traže objašnjenje. Stoje same, teške i jasne. I ne postoji razlog da im se bilo šta doda. Nema dramatike, ali nose više bola nego što bi nosile sve reči kojima bi pokušali da objasnimo tu bol. Ovakve reči se ne pamte jer su velike, već jer su istinite.
Najteže je, verovatno, upravo to. Venčanica u kuhinji nije samo trenutak, već nečiji čitav život koji je morao prerano da nauči ono što ne bi smeo.
Nakon svih velikih reči tako malih ljudi, ta bela poslednja stanica, sadržajno je za čitaoca i najbogatija. To je stranica na kojoj ništa nije napisano, ali odzvanjaju sve prethodno pročitane reči. Knjigu zatvorite, ali ona se završava tek onda kada je posle nekog vremena „iznesete” u sebi.
U svetu odraslih reči služe da sakriju, objasne, ublaže i slično. Ovde reči razotkrivaju i pokazuju ono od čega se inače skreće pogled.
Iza nepodnošljivo kratke istine kriju se reči života koji nije ni dobio priliku da bude ispisan drugačije.
Knjiga Pozdravi nekog nastala je iz neposrednog rada autora, psihologa Vesne Ognjenović i Budimira Nešića. Njihovi zapisi nisu fikcija, već autentična svedočenja dece koje su prikupljali kroz testove, razgovore i svakodnevni kontakt sa decom koja su se nalazila na margini društva i čije su priče ostajale nevidljive.
Izvor: Knjiga „Pozdravi nekog”- Vesna Ognjenović, Budimir Nešić
O autoru
