Posthumno je objavljen u ponedeljak, prvog decembra 2025. godine, „novi”, osveženi roman počivše spisateljice Lusinde Rajli „Poslednja ljubavna pesma”, koji sada zauzima šesto mesto na rang-listi beletristike. Radnja je na početku smeštena u malom selu Balimor u zapadnom Korku u Irskoj, a kasnije Londonu šezdesetih, sedamdesetih, pa i kasnih osamdesetih godina prošlog veka. Glavni likovi su Sorka O'Donovan, devojka koja živi jedan sasvim običan život i Kon Dejli roker, muzičar tradicionalnih shvatanja, čiji se životi prate u romanu, ali su stavljeni po strani likovi koji su uticali na zaplet i rasplet romana. Roman kao glavno ističe da ponekad ljubav može biti „najveći rizik od svih”. Kroz radnju saznajemo da većina likova rizikuje zarad ljubavi, ali opet ljubav nije jedini razlog za rizik u delu.
Dominira romantika kao glavni žanr, ali sa primesama misterije i kriminalistike, koja otkriva odgovor na pitanje ko?. Iako je nama čitaocima odgovor očigledan i bez dodatnih potvrda, knjiga daje i odgovor na pitanje zašto?, koje je direktno povezano sa prvim. Iako je lako odgovoriti na oba pitanja, nije uopšte lako bilo šta preduzeti povodom rešavanja problema koje ona sa sobom nose.
Lična shvatanja svih ili pojedinih likova mogu se povezati sa shvatanjima ljudi sa naših prostora, bilo iz urbanih ili ruralnih mesta. Takođe, primećujemo kako uspon potkulture roka šezdesetih godina prošlog veka kasnije utiče na prihvatanje rokera kao slavnih ličnosti, a ne kao problematičnih osoba u ruralnim područjima.
Vrednosti i ciljevi likova u romanu vrše veliki uticaj na samu radnju. Značajnu ulogu vrše i lokacije na kojima se radnja odvija. Uzdrmani odnosi između likova koji dolaze iz Velike Britanije i Irske veoma su osetljivi zbog njihovih različitih kultura. Spisateljica je iskoristila poznavanje istorijskih sukoba ovih država za stvaranje priče koja se možda negde i nekada zaista desila. Uočljiv je sukob ruralnog i urbanog, kao i modernog i tradicionalnog shvatanja.
Cilj glavnih likova jeste odlazak iz sela, odnosno napuštanje sigurnosti i mesta unutrašnje sreće zarad višeg cilja, koji je zapravo uspeh. Neki likovi bi u takvim manjim mestima opstali i razvijali se, dok bi neki ostali upravo onakvi kakvi su oduvek i bili.
Uglavnom smatramo da se sreća nalazi u određenim mestima u kojima se postiže uspeh, kao što je, na primer, veliki grad poput Londona. Ali, da li je zaista tako?
Kada kažemo da je sreća u malim stvarima, da li se ona možda nalazi i u malim mestima poput Balimora? Takva mesta su u Lusindinim romanima predstavljena kao tiha, ali ne i potpuno napuštena; ona su prožeta slobodnim duhom koji je svuda prisutan.
Pejzaži različitih predela, od zabačenih sela do urbanih centara, u čitaocu bude raznovrsna osećanja – od slobode i motivacije, do melanholije i usamljenosti. Opisi su toliko detaljni da u mislima stvaraju slike koje se teško prenose na platno.
Gradovi su opisani kao siva, zgradama gusto zbijena mesta sa užurbanim ljudima koji vode ustaljene živote, ali ponekad i kao blještavi i senzacionalni prostori, pogotovo tokom praznika, kada to sivilo dobija boju.
Oni su predstavljeni kao urbani centri dešavanja, nasuprot mirnim selima u kojima se malo šta menja i u kojima se sve brzo sazna.
Sela su uglavnom brdovita, puna zelenila, reka i jezera. Takvi predeli, naročito uz opise zalazaka sunca, čitaocu ulivaju nadu i spokoj, dok likovima u romanu često donose nešto sasvim suprotno.
Pitanje koje roman postavlja mladim čitaocima jeste: može li promena mesta življenja zaista iz korena promeniti i poboljšati vaš život?
O autoru
