„Ali ja više nisam ja, i ova moja kuća više nije moja kuća” — ovim citatom Federika Garsija Lorke počinje zbirka izabrane poezije Mahmuda Derviša „Nažalost, to je bio raj”. Nepunih 40 godina stvaralaštva najpoznatijeg pesnika Bliskog istoka prožima se kroz dve stotine stranica anaforičkog zlata, hipnotišuće poezije koja lebdi oko čitaoca poput golubice, sveprisutnog motiva u Derviševim pesmama. Kao izbeglica, a potom i izgnanik, Mahmud je glas čitave nacije i ikona palestinske oslobodilačke borbe, i čini se da njegova poezija nikada nije bila važnija nego sada.
Zbirka Nažalost, to je bio raj objavljena je 2003. godine uz pomoć fondacije Lanan, urednika Munira Akaša, autorke Karoline Forše i mnogo drugih talentovanih prevodilaca i akademika. Zbirku otvara pesma Preći ću preko ovoga puta.
Nategnutiji od luka
Naši će koraci biti strele
Gde smo bili pre samo jednog trenutka?
Razjareni vetar nas je vrteo
Pa, šta kažeš?
Ja kažem: Preći ću ovaj beskrajni put do njegovog kraja, pa i do svog.
Neverovatan je način na koji Derviš sve svoje pesme, pa čak i stihove i rečenice završava deklarativno, sa velikom tačkom i jasnim zaključkom, ali to čini toliko smireno i lagano da čitalac može naći i osetiti spokoj čak i u najmračnijim temama. Teme koje Mahmud obrađuje i način na koji to čini su možda i glavni razlog zašto je smatran za jednog od najboljih u svom kovu. Kada se bavi pitanjima egzistencije, osećanjima, politikom i istorijom, Derviš ne nudi odgovore i rešenja, ne upire prstom, ne zahteva ništa. Njegov protest leži u lepoti izražaja, njegova borba su njegove reči, a čitaocu nudi prostora za poistovećivanje i razumevanje nalik očinskom, bez potrebe da objašnjava šta mu je i kako činiti. Jednostavan, a prisan i dodirljiv način pisanja čine Derviša pristupačnim i lakim za razumevanje, a veština kojom čitaocu približava čak i najkomplikovanije političke, istorijske i ideološke konflikte čini razlog zbog koga je Derviš neponovljivi poeta koji ne prestaje da bude relevantan.
Ja pripadam tamo je kratka i jednostavna poema. U svom deklarativnom stilu pisanja, pesnik, nostalgičan za domom koga više nema, govori o svojim uspomenama, a da direktno ne spomene rat, okupaciju i izbeglištvo, dočarava ih sa neverovatnom lakoćom.
Imam talas koji su zgrabili galebovi, i svoju sopstvenu panoramu.
Imam šarenu livadu.
Na dubokom horizontu svoje reči, imam mesec, podršku ptica i besmrtno maslinovo drvo.
Živeo sam na ovoj zemlji pre nego su mačevi pretvorili čoveka u plen.
U poemi Previše pričam autor govori o svojim konferencijama, obraća se direktno sopstvenoj publici. Direktno, čak i asertivno obraćanje je, takođe, česta pojava u Derviševoj poeziji, a ovu poemu završava pitanjem: Pitam, da li je istina, dame i gospodo, da je čovekova Zemlja za sva ljudska bića? Pesma nosi i pomalo ciničan, isfrustriran ton, jer pesnik shvata da, bez obzira na to koliko ga ljudi podržava i čita, koliko se ljudi sa njime slaže, ništa od toga neće vratiti dom koji mu je otet.
U pesmi Otišli smo u Aden, on prepričava svoje putovanje u Jemen, još jednu državu razorenu bedom i ratom, i pravi suptilnu paralelu između Jemena i Palestine, pa pesmu zaključuje stihovima:
Opkoljeni smo plemenima, prijatelju, pogođeni nevoljama
A ipak nismo razmenili tvrdi hleb za neprijateljevu veknu
Nemamo li još uvek pravo da verujemo u svoje snove i sumnjamo u ovu domovinu?
Prema mnogim kritičarima i akademicima, Nažalost, to je bio raj važi za jednu od najbitnijih, ako ne i za najbitniju zbirku pesama Mahmuda Derviša. Nudeći prozor u čitavu karijeru jednog od najboljih savremenih pesnika, služi i kao biografija, jer dokumentuje apsolutno svaki spektar Mahmudovog stvaralaštva, od pesama o strasti i ljubavi poput: Lekcije iz Kama sutre, do onih o izbeglištvu poput Ko sam ja bez izgnanstva?, a potom i životu u dijaspori, prijateljstvu i pitanjima ljudske egzistencije. Nažalost, to je bio raj razbija sliku Derviša kao strogo političkog pesnika, a opet ne ignoriše njegovu borbu za slobodu palestinskog naroda.
Kako sam urednik naglašava: Derviš je pesnik laureat Palestine, koji deli sudbinu sa svojim narodom i nudi im jezik da iskažu svoje najprivatnije patnje i snove (…) Kao umetnik, uspevao je da iznenadi i zbuni, a da ne umanji ulogu koju mu je dalo istorijsko iskustvo njegovog naroda. Možda nijedan drugi pesnik našeg vremena nije podneo ovoliku težinu: da bude glas naroda, poštovan i cenjen, a da ostane veran samoj poeziji.
Naučio sam i rasklopio sve reči da bih iz njih izvukao samo jednu - dom.
O autoru
