Odsustvo kao oblik prisustva – „Deca od terakote” Tamare Ereš

U svom pesničkom prvencu „Deca od terakote”, Tamara Ereš donosi zbirku koja hrabro i precizno mapira unutrašnje pukotine mlade žene. Njen glas je istovremeno snažan i nežan, pročišćen, sa jasnom svešću o identitetu, porodičnim relacijama i tihim, ali upornim unutrašnjim borbama.

Svaka pesma funkcioniše kao samostalna celina, ali zbirka diše kao jedno telo, povezano suptilnim nitima svakodnevice, prepoznatljivih simbola i emocija koje čitaoca zatiču svesno nespremnog, podsvesno pripremljenog.

Neko je jednom zapisao: poezija postoji da uteši. Poezija Tamare Ereš, međutim, ne teži utehi. Ona zumira. Otkriva. Osvetljava porodične šavove, tišine, odsustva i napuštanja. Svest o gubitku nije patetična, već tiha i postojana, pa je takva i reakcija nakon čitanja. Ona gura dalje, ali i podseća ko smo. Studirajući zataškane boli, prećutane emocije i lične gubitke, autorka uspeva da iz svakodnevnog izvuče univerzalno. Nostalgija za prostorima koje napušta, za odnosima koji su se rasuli, oblikuje njenu liriku poput gline. Terakota je savršena metafora – sirova, precizno oblikovana, pečena iskustvom.

Zbirka obiluje upućenošću u filozofiju, mitologiju, književnost, ali nikada ne zvuči hermetično. Naprotiv, kroz arhetipske slike osećaji današnjice postaju jasniji, dublji i trajniji. Emocije koje žive i postoje u svakoj eri i veku dobijaju svoje savremeno lice. Poezija Tamare Ereš nežno gradi, ali ispod površine skriva tvrdo jezgro postojanja. Njeni stihovi svesni su prolaznosti, ali ne klonu pred njom – u svakoj pesmi pronalaze tačku opstanka, oslonac za unutrašnju borbu.

Zadržati, a otpustiti možda i najtačnije sažima ovu zbirku: borbu mlade osobe da sačuva prošlost, ali i da pronađe snagu da krene dalje.

Detinjstvo, večiti iseljenik

Vrhovi Karpata
koje smo napustili
pre tri stotine godina
bockaju mi rebra
kad posetim grad
gde sam odrasla.

Sa naše nekadašnje njive
sada oholo bukti vatra
fabričkih dimnjaka.

Orahovo stablo
u očevom dvorištu
odreklo se grana.

Nisu me upozorili:
detinjstvo emigrira
čim na kapiju
porodične kuće
nalepimo znak
Na prodaju.

Deca od terakote

U zidove pored kreveta
urezivala su dane do bekstva.

Pored roditeljskog ognja
krišom su brisala otiske

uzaludnog modelovanja.
Kad su dostigla željenu formu,

glinena vojska pokorila je
vitrine porodičnih muzeja.