Narodno pozorište proslavilo je svoj 137. rođendan premijernim igranjem predstave „Koštana” u režiji Jane Maričić. Ovo delo Borisava Stankovića koje je prožeto slojevitim karakterima i dubokim društvenim kontekstom, otvara vrata ka dubljem razumevanju tragičnosti društva i konstantne tuge koja prati prolaznost mladosti, ne ustručavajući se da istakne i sve poteškoće sa kojima se susreću i bore žene u svim vremenima naše civilizacije.
Kroz likove koji se bore sa sopstvenim sudbinama unutar okvira patrijarhalne strukture, drama oživljava univerzalne teme i dileme sa kojima se ljudi suočavaju i dan-danas. Slojevito, i mora se priznati, na trenutke, neočekivano tumačenje jednog već decenijama igranog klasika dovodi do raznovrsnih doživljaja poznatog i odveć inspirativnog dela. Iako se jasno razume ideja i napor rediteljke da istakne složene aspekte ženskog lika, nezaobilazno je pomenuti istovremeni nedostatak potpunog razvoja Koštane kao očekivano centralne figure.
Dok se nazire očigledna namera da se ženska lepota predstavi kao prokletstvo, sam lik Koštane nije dovoljno izgrađen. Moderizacijom književnog dela Bore Stankovića, I željom da se konstantan problem žene u patrijahalnom svetu približi savremenijem dobu i predstavi se suština mlađoj populaciji, osnova književnog lika raskošne, talentovane i od rođenja proklete ciganke, vidno je drugačiji od onog na koji je publika navikla. Neosporiva umetnička sloboda svakako je potrebna kurturološkoj sceni ovog društva. Međutuim, nameće se pitanje: Dozvoljava li umetnička sloboda takvu preradu već ozbiljnog i nenadmašivog dela srpske književnosti? Uz to, ne može se izostaviti i potrebna nit koja će savremenu predstavu povezati sa tradicionalnim književnim delom. Ova predstava izražava duboku kritiku okrutnog i licemernog patrijarhalnog društva i njegovog nepravednog i diskriminatorskog sistema vrednosti. Ipak, primećeni su nedostaci koji se, ma koliko publika bila privržena pozorištu, ne mogu zanemariti, ali se mogu opravdati.
U izvedbi ovog komana primetan je izostanak pevanja Koštane, što je karakterističan element tradicionalne verzije. Una Kostić, kojoj je ovo, kako se najavljivalo diplomska predstava, peva svega jednu do dve pesme, dok je ostatak predstave posvećen neuobičajnom trbušnom plesu, ne tako karakterističan za jednu ciganku zamišljenu sa dajrem. Ovaj neobičan pristup liku dodatno doprinosi drugačijem shvatanju i pogledu na samu Koštanu, poznatu po svom pevačkom talentu i sposobnosti da svojim glasom izrazi čežljivu dušu koja vapi za slobodom, ali i izazove melanholiju i žal kod onih koji je slušaju. Međutim, obzirom na to da je igranje ove drame najavljeno kao drugačije predstavljanje klasika srpske književnosti, u kome je srž skrivena u tragično-žalnom odnosu drugo dvoje likova, odsustvo pevanja Koštane može se razumeti kao namerna promena fokusa u interpretaciji lika I dela. Umesto da se akcenat stavlja na muzički talenat ili izražajnost harizmatične Koštane kroz pesmu, uočava se namerna naglašenost drugačijeg aspekta njenog karaktera ili celokupne priče. Gledano iz ovog ugla, Koštana ne samo da nosi teret svoje loze, već i teret žene kojoj su sve šanse oduzete bez mogućnosti da bira. Ovde se uočava režiserkina namera da stvori originalnu interpretaciju koja istražuje nove dimenzije likova i radnje. Akcentološkim pristupom liku Maje Vukojević Cvetković u ulozi majke joj Salče, nadomeštava se nedostatak pevanja Une Kostić, dok se istovremeno prikazuje i do sada zapostavljen odnos majke I ćerke. Majin talenat i već poznato snalaženje u ulozi muzikalne i ženstvenošću obogaćene ciganke efikasan je način da se bez rizikovanja očuva muzički element predstave i da se unese dodatna dinamika i dubina u priču.
Foto: SDL redakcija/ Katarina Aleksandrović
Maja Vukojević Cvetković svakim svojim uzdisajem i izdisajem doprinosi oživljavanju svog lika. Njena upečatljiva lepota i ženstvenost doprineće slojevitosti piščevog pogleda na žene zarobljene u čežnji za slobodom koje nose breme prokletstva nesvakidašnje lepote kroz život. Dejan Lilić donosi ulogu Mitketa koja je jednako važna kao i uloga Salče. Njihov odnos predstavlja srž predstave, jer održava emotivnu tenziju i pruža dublji uvid u prošlost i mladalačku ljubav ograničenu I ranjenu društvenim normama. Mitke i Salča zajedno formiraju složen odnos koji je ispunjen nizom emocija, od tuge i patnje do strasti i nostalgije. Njihova veza je obeležena prošlošću koja ih prati i koja ih neprestano podseća na zabranjenu ljubav i propuštene prilike. Kroz odnos Mitketa i Salče, publika svedoči dubokoj emotivnoj povezanosti koja prevazilazi vreme i okolnosti. Ova dva lika su nosioci dubokih emotivnih slojeva i predstavljaju ključne elemente u razumevanju glavnog zapleta predstave. Njihov odnos održava predstavu živom i dinamičnom, pružajući publici duboku emotivnu vezu i podstičući ih da razmišljaju o temama ljubavi, žrtve i sudbine.
Paradoksno Mitketu, ulogu brata Arse, na sebi svojstven način donosi Miloš Cvetković, koji dozom duhovitosti i komičnosti uspeva da predstavi publici neprevaziđen karakter političara koji svoj ugled i poziciju postavlja ispred porodice, ali korupciju i koristoljubivost ipak ističe ispred pomenutog ugleda I časti. Još jedan od muškaraca koji će svoju zanesenost muškoj moći nad ženom istaći u prvi plan, pravdajući je svojim položajem i nesrećno oblikovanom sudbinom jeste i veliki Hadži Toma, iliti prvak Narodnog pozorišta, Aleksandar Marinković. Da je nemoguće odoleti ženskoj lepoti, ali zaobići period poročljive adolestencije oslikao je i Danilo Milenković koji čini se bez mnogo muke donosi lik Tominog sina, uhvaćenog u zamku patrijarhalnih vrednosti i očekivanja kojima ma koliko želeo ne može da se odupre. Spoznavši tugu I bol zbog nemoguće, pritom i neuzvraćene, kako se njemu samo čini, ljubavi Toma dozvoljava sebi da ga savlada povređen ego i muška sujeta.
Sin svog oca, bez imalo saosećajnosti ugnjetava brigu i ljubav svoje majke i sestre. Evgenija Stanković, u ulozi Kate, žene Hadži Tomine, i Nađa Nedović u ulozi Stane, kći Hadži Tomine, nesumljivo su odigrale dve različite ženske uloge, potpuno suprotnih karaktera, ali ipak obasute istom ljubavlju i istim strahom, što dodaje složenost i dubinu emocijama koje se prepliću u ovoj porodici. Evgenija donosi bol ožalošćene majke koja istovremeno kune svog sina i moli se Bogu za njegov oproštaj, sve to čineći s velikom nežnošću i ženstvenošću kojom naglašava emotivnu dubinu lika ali I njeno nemogućstvo da išta promeni. Ona je, samo još jedna žena, kći neslavne loze udata u pogatoj porodici, koja je udavši se osakaćena svih prava koji joj kao čoveku sleduju.
Foto: SDL redakcija/ Katarina Aleksandrović
Usta da imaš – jezik da nemaš poznata je fraza kojom muž opominje svoju suprugu kad god dozvoli sebi bilo kakvu emociju ili ponašanje suprotno poslušnosti. Suprotne prirode ili karaktera u odnosu na svoju majku Stana je itekako svesna straha koji se u nju još kao u devojčici rađa i sazreva u njoj do dana današnjeg, zato je kako se predstavlja tradicionalna i skromna devojka, odani član porodice koji se pridržava očevim pravilima. Suočena sa konzervativnim očekivanjima i ograničenjima koje nameće društvo u kojem živi, Stana duboko u sebi skriva svoju žensku prirodu, stavljajući svoje želje i potrebe iza dobrobiti svoga brata i porodice. Ogorčena zbog svojih granica, ova devojka je zatrovana prezirom prema slobodnim i neukrotivim ženama, kakve su Salče i Koštana.
Slojevitost karaktera njenog netakoistaknutog lika itekako je kao glumicu ističe u ovoj izvedbi. Sporedne glumice su nesumnjivo doprinele obogaćivanju ove priče svojim talentom i angažovanjem na sceni, pa tako Natalija Jović u ulozi Vaske, i Nikolija Mičić u ulozi Koce od početka do kraja predstave vode publiku kroz ovu dramu uspevajući pritom da na jedan potpuno nenametljiv i prirodan način predstave želju za životom devojaka odraslih ispod metalnog zvona. Jedna od najupečatljivijih, i svakako, najsloženijih likova, Magda, koju igra Ivana Nedović, još jedan je vidan pokazatelj modernizacije ove priče. Kontradiktorno vremenu u kome se radnja dešava, ova žena samostalno, ali oslanjavši se na ženske prednosti vodi kafanu u kojoj se radnja pijančenja i niskomoralnog oblitavanja oko mlade ciganke odigrava.
Muzika Božidara Obradovića, slikovito vodi priču, tako da pažljivo izabranim narodnim pesmama pogađa suštinsku emociju svog od pomenutih likova, doprinoseći surovoj vizualizaciji teme unutar njih i predanosti joj kao leku koji može da izleči sve ono neizlečivo od čega svako od njih pojedinačno boluje. Minimalistička, a efektna scenografija Miodraga Tabačkovića, svakako je doprinela realizaciji predstave, osposobivši scenu tako da je moguće smenjivati kadrove kao na filmu. Kostimi predstavljaju spoj savremenog i tradicionalnog doba, što ih čini izuzetno intrigantnim. Kostimografija Borisa Čakširana uspešno prenosi ovaj kontrast, prikazujući likove koji odražavaju duh savremenosti, ali istovremeno odišu i primesama tradicionalnog.
Kraj predstave donosi konačan fokus na lik lepe Koštane, gde talenat i gluma Une Kostić napokon dolaze do izražaja. Odluka rediteljke i kostimografa da venčanicu predstave kao ludačku košulju koju sporedne ženske uloge oblače poraženoj ženi odustaloj od života, svakako je vrhunac ove adaptacije.
O autoru
