Ne postoji mnogo filmova koje možemo nazvati filozofskim i psihološkim studijama koje je moguće pogledati u upravo tom obliku. Iako je u pitanju adaptacija romana, Klint Istvud je uspeo da sve ono napisano oživi i prenese na filmsko platno. Upravo zato, „Mistična reka” slovi za jedan od mračnijih filmova moderne istorije, jer mu nisu potrebni efekti, a ni momenat horora da bi se smatrao hororom. Nekad je i čista ljudska emocija dovoljna da nas uplaši da nam sve one stvari koje smo videli u filmu ne zakucaju na vrata, iako se takve zvonjave i kucanja dešavaju, nažalost, nekim tamo ljudima, daleko od svega.
Tri dečaka u cvatu detinjstva i blaženosti života, u svim njegovim šarama, igraju se u bostonskom predgrađu i zapisuju svoja imena po asfaltu jedne ulice. Zovu se Dejv, Šon i Džimi. Dejv nikada nije stigao da napiše svoje ime do kraja na tom asfaltu, jer ga u tome prekida čovek koji se kolima parkira na trotoaru preko puta njih trojice. Bili su deca u jednom trenutku, a u drugom već nisu više. U trećem trenutku se Dejv nalazi na zadnjem sedištu automobila, okružen zlim ljudima koji će mu činiti loše naredna četiri dana. Ovde se služimo eufemizmom, jer je ovo kritika jednog filma, iako te loše stvari uvek zovemo pravim imenom, jer neke stvari ne zaslužuju eufemističku odredbu. Prošlo je 25 godina: Džimi ima tri ćerke, jedan neuspeli brak iza sebe i brižnu suprugu, usputno je i vođa lokalnog kriminalnog genga, Šon je policijski detektiv sa bračnim problemima, dok je Dejv porodičan čovek, i dalje tu gde je oduvek bio, umno u tom autu sa pogledom na svoja dva druga koja ga gledaju kako ga odvode u mrak, a fizički u telu sredovečnog čoveka kome je jedini zadatak u životu igranje bejzbola sa sinom.
Do zapleta u ovom ostvarenju, koji važi za jedan od nagrađivanijih filmova sa početka dvehiljaditih, dolazi kada najstarija Džimova ćerka nestaje, a ubrzo se saznaje da je ubijena. Ovo je jedna od ključnih scena u filmu koja je Šonu Penu donela Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu. Iako je trojicu drugova jedna tragedija i trauma iz njihovog detinjstva razdvojila, ova druga ih je spojila. Šon kao detektiv radi na ovom slučaju, Džimi uzima pravdu u svoje ruke i sa svojim saradnicima samostalno radi na tome da rasvetli ovaj zločin i pronađe ubicu svoje ćerke, kome će presuditi lično. Sa druge strane, Dejv je iste noći kada je Džimova ćerka Kejti nestala i ubijena, ubio nekoga drugog. To otkriva svojoj ženi, tvrdeći da je ubio lokalnog skitinicu koji je pokušao da ga opljačka. Međutim, njoj to postaje sumnjivo sledeći dan kada cela okolina saznaje da je mlada devojka u njihovom kraju ubijena i bačena u jarak.
Egzistencijalističkom filozofu Serenu Kjerkegoru pripisuje se misao: Jedini način da razumemo život je ukoliko ga sagledamo iz ugla prošlosti, ali jedini način na koji ga možemo živeti je gledajući ispred nas. Šon, Džimi i Dejv su tog dana sva trojica, može se reći, ušli u taj automobil i ostali zaglavljeni u ljušturi zvanoj prošlost. Reka Mistik je nastavila da teče svojim mirnim tokom i oprala sve grehove protagonista, ona nikada nije ostala u minulom vremenu koje je iza nje. Ovde se lepo može uklopiti Heraklitova misao da nikad ne možemo ući dva puta u istu reku.
Sećate se kako je Dejv na samom početku ove priče zapisivao svoje ime na asfaltu, ali ga nikada nije napisao do kraja. Ostalo je nedovršeno, kao što je taj dan odredio ostatak njegovog života što dalje znači da je Istvud u ovom filmu pokušao da nam predoči to da slobodna volja ne postoji i da indeterminizam u ovoj priči ne igra baš veliku ulogu. Tako je i Dejvov život ostao zauvek nedovršen, trudeći se 25 godina da ubije demone koji su se tog dana u njemu probudili, a ubio je samo nadu da će se jednog dana sva trojica ponovo igrati na ulici bez ijedne brige na svetu.
Poslednji put sam video Dejva Bojla pre 25 godina, prolazio je ulicom, na zadnjem sedištu automobila.
O autoru
