Povod za pogrom bila je nesreća tri dečaka albanske nacionalnosti koji su se utopili u reci Ibar, u selu Čabra, nedaleko od Zubinog potoka. Za to su Albanci optužili Srbe. Dan nakon toga, više hiljada kosovskih Albanaca prešlo je most na Ibru, uputilo se ka severnom delu Kosovske Mitrovice i napalo tamošnje Srbe. Prvi pucnji koji su odjeknuli bili su samo upozorenje na predstojeće zločine.
Napadi su se proširili na: Lipljan, Obilić, Čaglavicu, Kosovo polje, Uroševac, Đakovicu, Gnjilane, Peć i mnoga druga mesta. Procenjuje se da je preko 4.000 ljudi (Srba i Nealbanaca) proterano sa vekovnih ognjišta. Mnogi se nikada nisu vratili. Sve što su generacije do tada stvarale i ostavile u amanet na tim prostorima, tog dana se ili pretvorilo u sitne komade pepela ili dobilo drugačiji izgled usled vatre koja je gorela. Tokom 48 časova teško je oštećeno ili potpuno uništeno više od 800 objekata od kojih su 35 crkve i manastiri.
Foto: Printscreen/YouTube
Duhovno nasleđe je predstavljalo veliku metu jer je upravo ono svedok vekovnog trajanja Srba na Kosmetu. Uništene su mnogobrojne freske, ikone, relikvije. Zapaljeni su Bogorodica Ljeviška, Prizrenska Bogoslovija i Saborna crkva Svetog Đorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih Arhangela kod Prizrena. Miniran je manastir Svetih Кozme i Damjana u Zočištu, kao i manastir Devič nadomak Srbije. Obe srpske crkve u Kosovu Polju su, takođe, zapaljene. U južnom delu Kosovske Mitrovice, zapaljena je crkva Svetog Save, u Prištini je zapaljena crkva Svetog Nikole, a u Podujevu je polomljen krst sa kupole crkve Svetog Andreja Prozvanog.
Zvaničan broj žrtava u izveštaju UMNIKA, koji su UN objavile aprila 2004. godine je 19. prema novijim izveštajima ukupno je stradalo 27 osoba, 15 Albanaca i 12 Srba. Prema podacima UMINK-a, na 33 lokacije učestvovalo je oko 66.000 Albanaca. Dok statistika Organizacije za evropslu bezbednost i saradnju OEBS pokazuje da je zbog martovskog nasilja pokrenuto 400 slučajeva u takozvanom kosovskom pravosuđu. Zbog napada na Srpske enklave u gradovima Srbije protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu i Metohiji izbilo nasilje, u večernjim satima su u Beogradu i Nišu zapaljene džamije, a u Novom Sadu demolirano sedište Islamske zajednice.
Nikada niko nije osuđen zbog ovog zločina, a osim spaljenih objekata i svetinja, veoma velika posledica svega jesu oni proterani koji se više nisu vraćali. Nakon ovoga, mnoge enklave su ostale bez srpskih porodica, ali ima i onih koji i dalje žive u enklavama uprkos događajima koja su ih zadesila u prošlosti. U stihu pesme Suza Kosova kaže se Oj Kosovo ravno i Metohijo zemljo mila, bićeš moja doveka, ti si moje srce, moja kolevka i upravo ta kolevka predstavlja simobolično izvor: snage, opstanka, vere, nade, ali i korena iz koga se širi ljubav prema domovini.
Izvori: srbija.gov.rs, www.zlocininadsrbima.com