Domaći film, najavljen kao „ljubavno pismo namenjeno onima kojima je baš u ovom trenutku potrebno i žele da ga prime”, „Lost country”, u režiji Vladimira Perišića, sinoć je premijerno prikazan u bioskopu „Cine Grand”. „Lost coutry” predstavlja izuzetno kompleksan filmski doživljaj koji kroz pažljivo osmišljene likove, ali i tematski komplentno oslikane kadrove, nudi publici sliku za kakvu je potrebno pripremiti se, emotivno i psihički, pre same kupovine karte i ulaska u salu bioskopa.
Jovan Ginić i Jasna Đuričić, u ulozi srednjoškolca Stefana i njegove majke Marklene, portparolke stranke Slobodana Miloševića i saučesnice korumpirane vlasti, donose publici jedan i te kako emotivno kompleksan uvid u odnos majke i sina. Stefan se, snažno povezan sa svojom majkom, suočava sa izazovom da živi normalnim životom zbog njenog posla, koji nosi teret političkog pritiska i neprijateljstva okoline. Njegova emotivna zavisnost od majke stvara mu osećaj odgovornosti prema njoj, ali istovremeno ga ograničava u slobodi i socijalnom životu. Marklena, sa druge strane, posvećena svojoj političkoj karijeri i ideologiji, od samog je starta nesvesna koliko njen rad šteti emotivnom i društvenom razvoju njenog sina. Njena predanost političkom cilju stvara distancu između njih i izlaže Stefana svakodnevnom odbacivanju i neprijateljstvu okoline. Njena neodgovornost kao roditelja i nesposobnost da sagleda svoje dete onakvim kakvo zaista jeste postavlja je u konflikt sa Stefanovim stvarnim potrebama i osećanjima.
Dok ona strastveno sledi svoje političke ciljeve, on postaje žrtva njene slepe posvećenosti politici sa kojom koju kao jedinka ne podržava, te se tako, kao između dve vatre, suočen s konfliktnim osećajima ljubavi i frustracije, menja, i od milog i emotivno uzvišenog dečaka posteje ogorčen i besan momak koji ne zna kako da se izbori sa problemima koji ga nezasluženo pritiskaju i guše. Ovaj odnos naglašava gledaocu složenost ličnih žrtava koje pojedinac može podneti zarad većeg cilja, dok istovremeno ilustruje koliko politički angažman može negativno uticati na porodične veze i same jedinke unutar tih porodica. Tokom čitave analize ove veze, nameću se dva neizbežna pitanja: da li bi Stefan, kao momak u pubertetu, sklon buntovničkom ponašanju i biološki utemeljenom revolucionarskom karakteru mladih, drugačije postupio da je umesto majčinske figure pred sobom imao figuru oca? Kao i: Da li je ovim filmom režiser zapravo želeo da skrene pažnju gledaocima na konfuznost, složenost, ali i povremenu edipovost odnosa majke i sina.
Scena iz filma Lost country; Foto: SDL redakcija/ Milena Kostić
Sa druge strane, kada se izuzme činjenica da je ova žena bila na pogrešnoj i, u to vreme razarajućoj strani društva, samo od sebe se nameće pitanje: šta je to u ovoj ženi što je toliko gura ka politici i odvlači je od realne emotivne socijalizovanosti. Marklena, koja je i ime dobila spojem imena Marksa i Lenjina, kako priča odmiče, sve više pokazuje svoju želju da se, bez obzira na sve, dokaže i pokaže. Njena neprestana posvećenost karijeri, možda proizlazi iz duboko ukorenjene želje za nezavisnošću i dokazivanjem samostalnosti. Međutim ta posvećenost utiče na ono što joj je, ma koliko se to plastično prikazivalo, najbitnije u životu, a to je njen odnos sa sinom i ono kako je on vidi i doživljava. U želji da ostvari svoje profesionalne ciljeve, ona postavlja karijeru kao centralnu tačku svog identiteta i itekako zanemaruje kuću i Stefana.
Metaforičkim prikazom ruža koje s početka filma postavlja u vazu na stolu, a koje su na samom kraju sasvim osušene, prikazuje se njena nemarnost i neposvećenost privatnom životu. Politička ambicija, koja bi mogla biti motivisana željom za ličnim uspehom i nezavisnošću porušiće sve u ovoj ženi, kao i u čitavom društvu onda. Film je vidno pečatiran Jugoslovenskim identitetom, što se jasno oseća kroz celokupno iskustvo gledanja. Tokom trajanja filma, prisutan je dosledan osećaj nostalgije za sredinom devedesetih godina, prenoseći atmosferu tog vremena. Još s početka filma stvara se utisak da je film sofisticirano prožet Jugoslovenskim filtrom, poput retro filtera i kamera sa instagrama. Boje su naglašene i jarke, oštrina slike takva da se jedino centralni likovi u sveni uvek jasno i izražajno vide, dok je ostatak scene uvek slabije oštrine i fokusa, a celokupan doživljaj meri se slikom prvih TV aparata u boji. Pružajući gledaocima autentično putovanje kroz estetiku bivše Jugoslavije, u istima budi spoznaju i sećanje na neko davno prošlo vreme od koga se od onda do danas promenilo toliko toga dok je srž društvene ideologije I problema nažalost ostala ista.
Scena iz filma Lost country; Foto: SDL redakcija/ Milena Kostić
Ovim filmom, Perišić duboko zaranja u srž socijalnih odnosa ovog vremena i realistički oslikava nezadovoljstvo ondašnjeg društva sistemom, predstavljajući paletu karaktera koji se bore sa teškoćama svakodnevnog života. Kroz uverljive scene mitingovanja i vizuelno usavršene likove, reditelj uspeva da uspešno donese bunt studenata, revoluciju srednje klase i političku dinamiku koja prožima živote običnih ljudi. Približivši gledaocima opterećenje građana i otpor koji nosi običan čovek, kako kroz pažljivo osmišljene scene,tako i snagom glumačkih karaktera, film će zasigurno pružiti gledaocima duboko emotivno iskustvo koje poziva na razmišljanje o društvenim promenama, vremenu koje je iza ovog naroda, ali i o trenutnoj situaciji u društvu.
Portret ondašnjeg društva koje se na opšte poznate načine ovog naroda, kao što su protesti, parole, pa i lični sukobi, bori protiv trenutne vlasti i sistemski poražavajuće budućnosti, ni malo se ne razlikuje od trenutnog porteta Srpskog društva i borbe pripadnika iste mase protiv drugog vođe. Kada bi gledaoci zamislili sporedne likove kao ogledalo koje odražava suštinske društvene, političke ili kulturne izazove s kojima se ljudi suočavaju u stvarnom životu, primetili bi koliko njihove replike kroz film osvetljavaju paralele između prošlih i savremenih događaja, ukazujući na konstantne problematike ovog društva. Ovaj filmski pristup dodatno otvara prostor za gledaoce da razmišljaju o tome kako su društveni i politički elementi priče relevantni i u današnjem kontekstu.
Scena iz filma Lost country; Foto: SDL redakcija/ Milena Kostić
Zaključno, film Lost country se izdvaja kao film izuzetne složenosti, gde se spretno povezuju i prepliću emotivni zapleti i društveni problemi. Temeljno na ovoj vezi, ova se drama ističe kao duboka studija ljudske prirode, analizirajući složene odnose i reflektujući društvene dinamike. Njena kompleksnost pruža gledaocu priliku za duboko razmišljanje o različitim aspektima ljudskog iskustva, ali i apel na reagovanje, razumevanje i spremnost na promene.
O autoru
