„Beležnica profesora Miškovića” nije još jedna serija o natprirodnom, već tih i uznemirujuć pokušaj da se razume ono što smo s vremenom naučili da ignorišemo. Kroz spor tempo, autentične pejzaže i atmosferu u kojoj je tišina jednako značajna kao i dijalog, serija postavlja jedno suštinsko pitanje: šta ako ono što nazivamo izmišljenim nikada nije bilo sasvim nestvarno? Serija hrabro ulazi u prostor u kojem se prepliću nauka, vera, istorija i fantazija i navodi gledaoce da se zapitaju da li su legende samo legende ili se iza njih kriju tragovi zaboravljenog znanja.
U fokusu priče nalazi se mladi novinar Boško, koji zajedno sa svojim prijateljem i devojkom kreće u potragu za odgovorima na neobjašnjive fenomene širom Srbije. Ono što započinje kao niz novinskih članaka prerasta u ličnu opsesiju, a potom i u sukob sa pojavama koje prevazilaze granice racionalnog. Boško je znatiželjan, uporan i gotovo tvrdoglavo zaljubljen u istinu. Prateći beleške pokojnog profesora Miškovića, pokušava da rekonstruiše ono što je neko očigledno želeo da sakrije ili zaboravi.
Na prvi pogled, Beležnica deluje kao triler sa natprirodnim elementima, ali ispod površine krije mnogo dublje slojeve. Ona govori o ljudskoj potrebi da razume svet oko sebe, o granici između stvarnog i nevidljivog i o tome koliko je teško razdvojiti činjenicu od lične interpretacije. Iako se oslanja na motive iz narodnih predanja, folklora i lokalnih legendi, sve je predstavljeno s dozom opipljive realnosti. Umesto klasičnih čudovišta, prikazana su napuštena sela, tišina, nedorečena istina i tragovi koje je ostavio neko ko je znao više nego što je smeo da kaže naglas.
Serija uspeva da prikaže Srbiju ne samo kao prostor savremenih društvenih i političkih tenzija, već i kao tlo duboko prožeto simbolima, mitovima i kolektivnim arhetipovima. Serija vešto koristi autentične lokacije - od planine Rtanj, preko zaboravljenih crkava i manastira, do maglovitih šuma i zabačenih zaseoka, čime vizuelno i narativno podcrtavaju ideju da se ispod poznatog krije čitav sloj stvarnosti koji još nismo protumačili.
Iako se u radnji često nagoveštavaju natprirodni elementi, Beležnica nikada ne prelazi u potpunu fantaziju. Svaka misterija ostaje otvorena za tumačenje. Na taj način, serija postavlja gledaoce u aktivnu poziciju, da sami razmisle o onome što vide i da se zapitaju šta sve postoji, a ne može se videti golim okom.
Glumačka ekipa uspeva da održi verodostojnost čak i kada priča klizi ka mističnom. Momčilo Otašević donosi upečatljiv portret novinara koji balansira između razuma i sumnje, između profesionalne radoznalosti i lične krize. Sporedni likovi, iako ponekad funkcionalni u narativnom smislu, imaju jasno definisane unutrašnje dileme i odnose, što dodatno obogaćuje priču. Režija koristi spor tempo, tamne tonove, tišinu i zvučne detalje kako bi stvorila atmosferu konstantne neizvesnosti. U drugoj sezoni primetno je više specijalnih efekata i scena sa spektakularnijim zapletima, ali osnovni ton ostaje introspektivan i misaon. Ono što je u prvoj sezoni izgledalo kao lična beleška, u drugoj postaje lavirint simbola, skrivenih sila i metafizičkih sukoba.
Naravno, serija nije bez slabosti. Pojedine narativne linije ostaju nedovoljno razrađene, a ritam povremeno varira između skoro dokumentarističke usporenosti i dinamičnog trilera. Takođe, poneki likovi ostaju zarobljeni u funkciji zapleta, bez prilike da se zaista razviju. Ipak, to ne umanjuje njenu celinu, već je čini izazovnijom za praćenje.
Uprkos svim nedostacima, Beležnica profesora Miškovića predstavlja izuzetno važan korak u razvoju domaće televizijske produkcije. Njena ambicija da kombinuje misteriju sa filozofskim i društvenim pitanjima čini je vrednom gledanja. Ovo nije serija koja se gleda da bi omogućila beg iz stvarnosti, već tera na gledanje stvari koje se nalaze iza nje. Možda odgovori ne postoje, ali pitanja ostaju. I neko mora da ih postavi.
O autoru
