Jednom je nemački pisac Bertolt Breht rekao da umetnost nikada nije bila samo ogledalo stvarnosti, ona je čekić kojim je oblikujemo. U svetu u kom se sloboda izražavanja sve češće guši šapatima cenzure i autocenzure, umetnost ostaje poslednje utočište bunta. Zidovi gradova pretvaraju se u platna na kojima se ispisuju poruke koje ne prolaze kroz filtere televizijskih kanala i političkih govora. Murali postaju glas onih koji više ne žele da ćute o represiji, o strahu, o borbi sa sobom i sa sistemom, a književni tekstovi reči koje odzvanjaju u glavi.
Umetnost je oduvek bila neka vrsta sredstva za ostvarivanje namera, samo je važno u čijim rukama je. Ako je u rukama ispravnih, često ume biti gušena. Ovo nije problem samo savremenog društva. Koliko književnika je čvrsto stajalo iza rešetaka zatvora zbog iznošenja realnih problema. O pasivnosti, licemerju i lažnom moralu intelektualne i političke elite uvek je bilo tabu tema pričati, pisati i slikati, međutim, nemoguće je ugušiti skoro osam milijardi ljudi u isto vreme. Danas je kultura otpora više nego ikada prisutna, iako živimo u 21. veku gde je očekivano da uz tehnološki napredak napreduju i nacije, to nažalost, nije slučaj. Svedoci smo porasta siromaštva, nasilja nad ljudima i životinjama, ratova, gušenja slobode govora i korupcije.
Jedan od najprepoznatljivijih murala na svetu, koji snažno simbolizuje nenasilni otpor, nalazi se u Bejtlehemu, na Zapadnoj obali i delo je britanskog umetnika Banksija. Mural pod nazivom Flower Thrower prikazuje muškarca u pozi bacača molotovljevog koktela, ali umesto eksploziva, on u ruci drži buket cveća.
Ovaj rad, naslikan na zidu koji razdvaja Izrael i Palestinu, govori o tome da bunt ne mora uvek da bude destruktivan, ponekad je najjači otpor onaj koji bira simbol nad nasiljem. Banksi koristi jednostavan, upečatljiv vizuelni jezik da prenese poruku univerzalnog pacifizma, ali i da kritikuje militarizam, represiju i granice – fizičke i mentalne. Flower Thrower je postao globalni simbol umetničkog otpora, a njegova moć leži u tihoj, ali direktnoj poruci: sistemu se može suprotstaviti i bojom i gestom i porukom – ne samo silom. Njegov srpski ekvivalent jeste mural pod nazivom Ubi me prejaka reč, vrlo jednostavan natpis sa najdubljom porukom, dovoljna je za zapitati se u kakvom vremenu cenzure živimo.
U mnogim gradovima širom Balkana, zidovi su postali mesta tihih pobuna, oslikani zidovi koji govore tamo gde reči ne prolaze. Oni su odgovor na prećutano, komentar na nepravdu, svedočanstvo o onima koji su zaboravljeni. U Beogradu, mural sa likom uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koji je razotkrio zloupotrebe u državnoj fabrici Krušik, nosio je jasnu poruku: Uzbunjivač, a ne izdajnik. Samo nekoliko dana kasnije – prekrečen. U Novom Sadu, umetnici kolektiva KURS oslikali su zidove porukama solidarnosti i radničke borbe, dok su u Prištini, Zagrebu i Sarajevu murali često oblikovani kao direktni komentari na nasilje, mizoginiju, ratne zločine i neprocesuiranu prošlost. Zajedničko im je jedno, svi oni su kratkog daha. Uništavani su, prefarbavani, brisani. A možda baš zato imaju toliku moć, njima ne treba večno trajanje, već istina u trenutku.
Sa druge strane imamo umetnike koji nisu samo slikari. Knjige su možda najtrajniji oblik kulturnog otpora. Još u 20. veku, pisci poput Borislava Pekića, koji je robijao zbog političkog delovanja, Danila Kiša, koji je javno razgolitio mehanizme ideološke kontrole ili Radoja Domanovića koji je je kritikovao dokonost političkih elita, pokazali su kako reč može da postane oružje.
U savremenom kontekstu, angažovana poezija i spoken word postaju platforma za one koji više nemaju poverenja u institucije. Mnogi mladi autori pišu o siromaštvu, diskriminaciji, nasilju i izgubljenosti, stvarima koje ne staju u školske udžbenike, ali stanu u stihove.
Onlajn pokreti poput We Are Not Numbers omogućavaju mladima iz ratnih i siromašnih zona da daju svoj glas svetu, sopstvenim rečima, bez posredovanja elite. U antologiji The Voices of Gaza’s Youth, objavljeni tekstovi i pesme mladih Palestinaca su pravi dokumenti otpora i svakodnevice pogođene ratom i siromaštvom. Balkan za sada, nema ovaj vid platformi, ali reči je moguće osetiti putem Instagram profila mnogih mladih ljudi. Takođe, The Guardian često mladim ljudima daje priliku da kroz svoje autorske novinarske tekstove izraze probleme savremenog društva. Trenutak kada su ovi mladi ljudi počeli da pišu ono što drugi ne smeju ni da pomisle, umetnost je počela da puca pravo u centar iskrivljenog sistema vrednosti.
Takođe, knjige poput Invisible Child autorke Andree Eliot i Behind the Beautiful Forevers Ketrin Bu dokumentuju istinite priče o preživljavanju i strukturnoj nepravdi počevši od njujorških beskućnika do naselja pored mumbajskog aerodroma. Sa druge strane, prozni rad Vilija Vlautina u romanu The Night Always Comes prikazuje unutrašnju krizu radničkog sloja Amerike umorna tela, izgubljene snove i sistem koji ne pomaže da se iz toga izađe dok se ljudima servira priča o lažnoj utopiji američkog sna.
Ne treba zanemariti ni domaće autore, Marko Šelić, poznatiji kao Marčelo, u svom autorskom romanu Kad porasteš, bićeš mene govori o ličnim i kolektivnim problemima poput siromaštva, nasilja, sistemske nepravde, mentalnog zdravlja i medijske manipulacije. Marčelovi likovi bore se da postanu ono što nevidljivo vidljiva sila u Srbiji smatra lošim.
Ispod asfalta nije plaža. Ispod asfalta je sve ono što su hteli da zatrpaju: istina, tuga, krivica i tišina.
Umetnost ne rešava sve, ali postavlja pitanja. Ona ne vodi ratove, ali razotkriva posledice. Ne bira strane i traži istinu. Koliko god se guši, briše, cenzuriše, ona ostaje. Možda nije više na zidu, možda su svi primerci spaljeni, uklonjeni iz prodaje, ali je u fotografiji, u sećanju, u rečenici koja kruži društvenim mrežama.
Kultura otpora ne prestaje – samo menja oblik. Dok god bude ljudi koji osećaju nepravdu, biće i onih koji će je pretvarati u umetnost.
O autoru
