Koliko puta čovek može da napusti sopstveni dom, a da ipak ponovo mora da se vrati? I koliko puta žena mora da objasni da je njena sloboda – njena stvar? Publika u Narodnom pozorištu, četvrte festivalske večeri „Teatra na raskršću”, suočila se sa upravo tim pitanjima. Treća takmičarska predstava, „Kuća za lutke, drugi deo”, u režiji Jasena Pejankova, izvedena je u produkciji ansambla Narodnog pozorišta Ivan Vazov iz Sofije.
U predstavi Kuća za lutke, drugi deo Nora se nakon 15 godina pojavljuje pred vratima doma koji je jednom napustila. Sada je uspešna spisateljica feminističkih romana, ali dolazi jer otkriva da je i dalje udata. U razgovorima s An Mari, ćerkom Emi i suprugom Torvaldom, otvara pitanja ljubavi, slobode, porodice i društvenih očekivanja.
Kada je Henrik Ibzen 1879. godine napisao Kuću za lutke, izazvao je skandal – žena koja napušta muža i decu radi sopstvene slobode bila je nezamisliva. Lik Nore se u predstavi nada nekoj boljoj budućnosti i trudi se da je stvori za svoju ćerku, ali mi smo svedoci da to vreme još uvek nije u potpunosti došlo. Žene se i dalje drže višem standardu, njihova uloga roditelja smatra se važnijom od očinstva, kako u predstavi tako i u današnjici.
U snažnoj interpretaciji Snežine Petrove, Nora je istovremeno samouverena i ranjiva. Njeni stavovi o braku su da je to zastarela institucija i da ideja večne vernosti guši ljudsku autentičnost. Njen životni uspeh postaje predmet podsmeha i osporavanja, jer živi u društvu koje i dalje ne prašta ženama koje biraju sebe. Cvetan Aleksiev kao Torvald donosi smirenu, ali duboko potresnu predstavu čoveka koji se bori između ljubavi, srama i društvenog ugleda. Ulogom An Mari, Bojka Velkova daje toplinu i prizemnost, dok Aneta Ivanova kao Emi prikazuje generaciju žene koja traži svoje mesto između tradicije i savremenosti, pokušavajući da bude sušta suprotnost svojoj majci.
U režiji Jasena Pejankova, predstava odiše preciznošću i smirenošću. On ne traži spektakl, već iskrenost. Svaki lik dobija trenutak da bude centar i pokaže svoje rane, svoje razloge, strahove, ali i da svoja dela opravda.
Scenografija Kanča Kasabova svedena je i simbolična – vrata kao granica između prošlosti i sadašnjosti, između slobode i zatvora. Muzika Teodosija Spasova vešto se koristi kao most između likova, svaki muzički prelaz označava pomeranje fokusa sa jednog lika na drugi, što je dodatno pojačalo psihološku tenziju predstave, ali dalo i dozu misterije.
Predstava tematski govori o ljubavi, samostalnosti, pronalaženju identiteta, majčinstvu i feminizmu, ali iznad svega o ceni slobode. Na kraju, kada Torvald uzalodno pristane da Nori da razvod, ne toliko zbog Nore, već iz brige o tome šta će ostati kada on ode i kakva će on to biti osoba, Nora ponovo odlazi. Slobodna, ali sama, jer sloboda u ovom svetu uvek ima cenu.
I publika ostaje da razmišlja: da li je to pobeda ili poraz? Da li je pre 15 godina postupila ispravno? I da li je njena mogućnost da ostavi sve i ode zarad svoje sreće dokaz hrabrosti, ili nešto suprotno.
O autoru
