Ksenija Dimitrijević: Mi smo sebi u životu najvažniji

Spisateljica i studentkinja Filozofskog fakulteta na Departmanu za komunikologiju i novinarstvo, Ksenija Dimitrijević, izbacila je svoju zbirku pesama. U knjizi, pored pesama, postoji i nekoliko proznih tekstova. Ksenijino stvaralaštvo i književna karijera nisu dugi, ali je uz pomoć glume i bavljenja novinarstvom stekla određena poznanstva i na taj način je poznata publici. Većina pesama iz zbirke je ljubavne tematike, ali postoje i one koje govore o važnim životnim temama kojima se treba baviti, poput nasilja. O njenom stavu o književnosti kao umetnosti i inspiraciji iza prve samostalne knjige po nazivu „Život je predstava bez aplauza”, govorila je za „Studentski dnevni list”.

Književnost predstavlja skladište duhovnih i moralnih vrednosti. Ona, kao višesložna i polisemantična, se može shvatiti kao sredstvo pomoću kojeg možemo shvatiti svet, kao i sve pojave u njemu. Ona je moćan izvor obrazovanja, zabave, ali može poslužiti i kao sredstvo za spoznaju mnogih emocija, pa samim tim možemo reći da se pomoću nje može shvatiti nečija psiha. U tome zapravo i leži značaj i snaga književnosti. Ona proširuje čovekove vidike, razvija sposobnost ovladavanja književnim jezikom, obogaćuje vokabular osobe.

Književnost danas, iako ima mnogo veliki značaj, na svu žalost sve češće upada u krizu identiteta, da je tako nazovem. Mislim da se pre svega književnost treba ostvariti kroz neka dela, a ne samo kroz priču o književnosti. Imam utisak da svi pričaju, a da niko ništa ne radi i mislim da najpre treba da se izdignemo iznad situacija koje se dešavaju u društvu, da bi književnost dobila na značaju. Sve je više umetnika, a sve manje umetnosti. Sve je više ljudi koji žele da se bave umetnošću, a umetnosti nema nigde, objašnjava Ksenija. 

Na pitanje zašto je Kseniji značajna književnost, ona odgovara da je voli još odmalena i da je još od tada posvećena čitanju i pisanju.

Kroz književnost se izražavam i prikazujem svoje emocije. Na primer, ukoliko se desi da nekome ne mogu da kažem nešto, ja uzmem papir i napišem to kroz stihove. Obično mi je lakše da se na taj način izrazim, umesto da u jednom trenutku odlučim šta da kažem. Pisanjem imam potpunu kontrolu i sve vreme ovog sveta da tačno promislim i odabarem reči koje želim da izgovorim. 

Pitali smo Kseniju šta je inspiracija iza zbirke pesama, a ona kroz osmeh govori kako je inspiracija svuda oko nas i kako su svi ljudi deo nje. 

PitalInspiraciju su mi dale situacije kroz koje sam ja prošla, kako one lepe, tako i one manje lepe. Ljudi koji su prošli kroz moj život, ljudi koji su još uvek tu ili možda i nisu, pružaju određenu dozu inspiracije. Ili na primer, ukoliko mi se nešto desilo, ja od toga napišem pesmu, u njoj opišem problem i dam rešenje. U to spada kako preći preko te situacije, kako izaći iz te situacije, kako ne patiti, zbog čega ne treba da patimo, koji su pravi ljudi koje treba da imamo u životu. Tako možemo da kažemo da su neki od motiva koji se nalaze u mojim pesmama ljubav i patnja. Ljubav je za mene najveći pokretač, ona je jedna lepota koju nudimo mi i svet oko nas, a patnja je sastavni deo te lepote. Takođe, ono što pokreće moje pesme jeste ambicija, da radimo, da se trudimo i da želimo nešto da bismo to nešto kasnije i postigli. Ukoliko nešto želimo, potrebno je da se oko toga i potrudimo, a ne da se zatvorimo između četiri zida i da ništa ne preduzimamo.

Na pitanje šta je ono što je privuklo Kseniju da napiše zbirku pesama, ona govori kako je pisanje prisutno kroz ceo njen život.

Uz pomoć roditelja, uz pomoć prijatelja, kroz razgovor sa njima, shvatila sam da moje stvaralaštvo treba da ugleda svetlost dana, da ja to pokažem i drugim ljudima. Iako mnogi sada čitaju na internetu, po meni je bolje reči prebaciti na papir, kako bi sve bilo u pisanom obliku. Napisala sam zbirku jer mi je bilo lakše da sve misli koje imam odmah stavim na papir i sročim ih u celinu. Knjiga koju sam napisala je posvećena svima jer mislim da je ono o čemu sam ja pisala prisutno u životima mnogih. Svi mi patimo, svi volimo, svi smo ljudi.

Prva zbirka pesama koju je Ksenija izbacila kao samoizdavač nosi naziv Život je predstava bez aplauza. S obzirom na mišljenje da se mnogi kriju iza maski i da ne pokazuju pravog sebe, pitali smo je koje je pravo značenje naslova i šta se iza njega krije.

Predstavu i život na sceni sam iskoristila kao metaforu. Život jeste predstava, mnogi u svojim životima imaju osobe koje glume i koje su večito pod maskama, a na kraju dana šta god uradili niko im neće dati aplauz za to što su uradili kao što to obično biva u predstavi i pozorištu. U pozorištu kada predstavi dođe kraj, glumac šta god uradi od publike dobije aplauz, a u životu ne ide baš tako.

Prva pesma iz zbirke nosi naziv Glumac je velika titula. Sthovi pesme glase: Danima me juri, danima me ganja, moja glava samo o tome sanja. Borim se s maštom, borim se sa bolom, sa svime što me sputava i želi da me spreči, želi od toga da me izleči. Ne predajem se, glavom u zid udaram, kroz jak vetar prolazim, a na glumu nekad odlazim. Na pitanje zašto je prvu pesmu posvetila glumi, odgovara da se pored svega bavi i glumom,i da je pokretač cele pesme bila inspiracija koju je dobila od glumca Ivana Bosiljčića.

Ja se ne predajem, glavom udaram kroz zid samo kako bih jednog dana stala na scenu i glumila i ostvarila se kao glumica. Volim scenu i kamere i želim da se ostvarim u tome.

Jedna od pesama koja je privukla najviše pažnje jeste Mi muškarci. Ona je napisana kroz mušku perspektivu i to je ono što je izdvaja od ostalih. Stihovi pesme kažu: Rekao sam joj nemoj, nemoj da me ostaviš, i nije me ostavila, proklela me je, ugrizla me za srce, pojela mi dušu, uvukla mi se pod kožu i od tada su mi sve devojčice iste.

Ja sam napisala pesme u kojima svi mogu da se pronađu. Većina pesama je napisana iz ženske perspektive, jer sam znala da će ženska populacija da se pronađe u njima. Zapitala sam se da li će se neki muškarac pronaći u njima, s obzirom da je sve napisano iz ženske perspektive. Tada sam došla na ideju da ovu pesmu napišem na ovaj način. Zbog toga sam u pesmi govorila o nekim skrivenim greškama i osećanjima koje muškarci ženama ne žele da priznaju.

Ono što je specifično u ovoj zbirci jeste to da ona sadrži i nekoliko proznih tekstova od kojih jedan nosi naziv Za buduće i bivše. Reči teksta glase: Sreću pronalazimo u sreći onih koje volimo. Danas dok šetam ulicom naše ljubavi, praštam. Ti nisi kriva. Niko nije kriv. Imaš ono najvrednije što sam ja imala. Najvoljenije. Imaš onu moju šaku osmeha i one oči iz kojih se budi sreća. Deo mene je sada sa tobom.

Tekst govori o tome kako devojke ne treba da krive jedna drugu oko toga zašto su u vezi u kojoj su. Treba da shvatimo određene stvari, jer je to nešto što je dosta važno u životu. Bez obzira što je neko sa nama prošao loše stvari, ne treba da toj osobi želimo loše. A kada ljudi kažu da nas vole, oni ne vole nas kao osobu, već to kakvi su oni u našem prisustvu, vole verziju sebe sa nama, govori Ksenija.

Poruka koju Ksenija i njena knjiga žele da pošalju jeste da niko nije vredan nas samih i da smo sebi najvažniji.

Mi smo sebi u životu najvažniji. Iako je ljubav važna u životu, nijedan čovek nije toliko važan da bismo žrtvovali sebe i sebi zadali bol. Budite sebi najbolji prijatelji.