Poezija predstavlja vrstu književnosti koja ima za cilj da izazove određeni emocionalni odgovor kod čitaoca. To se postiže kroz odabran i uređen jezik. Pesnik pomoću reči koristi kombinaciju ritma, zvukova, rime, i sve to u cilju stvaranja dela koje izaziva osećanja čitaoca. Poezija, kroz različite oblike i stilove, obično govori o određenoj temi ili simbolički i kroz metaforu aludira na nju. Neke od najčešćih tema o kojima pesnici pišu su ljubav, priroda, prijateljstvo, porodica, dobro protiv zla, odrastanje i starenje, hrabrost i predrasude.
Iskreno, ne znam smatram li se spisateljicom, još uvek se do kraja nisam spoznala u čitavom tom svetu i moram priznati, haosu. Verujem da biti pesnik ne znači imati svoje štampano delo, no zaista dotaći najdublje delove duše onih koji naše reči čitaju. Ja sam oduvek želela da pišem i to je bilo sve, bez ikakve spoznaje u početku da ću se kroz ljudske reakcije kasnije susretati sa samom sobom iznova i iznova. Sebe osetim kao spisateljicu jedino u onim trenucima kada mi ljudi otkriju kako reaguju na ono što napišem. Volela bih da doprinesem kulturi mnogo više od svoje poezije, tako da jednom ne budem samo priznata pesnikinja, no draga, ali jaka žena koja je kroz svoj rad uspela da probudi u ljudima onu odrastanjem u surovom svetu, uspavanu stranu. Poezija je samo još jedan od mojih načina preživljavanje, ali i održavanja stvarne sebe, kao i uspostavljanje veze između srca i srca. Nije mi najbitnije da ljudi znaju ko sam ja, ali mi je bitno da nikada ne ostanu ravnodušni na ono što je iz mene proizniklo, objašnjava Kristina.
Kristina je pisala još kao mala. Objašnjava kako nikada nije mogla da uporedi sebe sa drugima, jer je od malena pisala o stvarima koje se dosta razlikuju od običnih ljubavnih tekstova. Na pitanje kako se rodila njena ljubav prema pisanju, ona govori kako joj je pisanje oduvek pomagalo da izrazi sve svoje misli i emocije.
Potpuno je kliše, znam, ali ja zaista pišem od kako se svesno služim pismom i smislom. Od detinjstva sam pisala prozu, uglavnom ne tako osećajnu i ljubavnu. Bila sam devojčica koja je pisala o ratovima, muzici, istoriji, fantastici, o vešticama i zmajevima, nikada nisam mislila o tome da ću jednom pisati u stihu. Onda mi je ta misao bila jako patetična. Vremenom je došlo do promene. Počela sam da pišem da bih mogla da ćutim. Nismo svi vešti i hrabri da glasno izgovorimo ono najdublje u nama. Krenula sa pisanjem poezije, da bih mogla puno pred svetom da se smejem. Trebalo je godina i vremena da se pomirim sa tim da sam izložila sve što osećam potpunim neznancima napismeno, ponekad, ne bih li isto prećutala onima kojima pišem, a pred kojim ćutim. Oni željni da čuju, čitaće, pojasnila je ona.
Kristina dalje objašnjava da inspiracija sama dolazi do nje i da se nalazi u svemu što postoji.
Ono unutar mene, počupano korenje pre klicanja nakon kojeg ostaju rupe. Pisati ne znači konstantno gomilati stihove, poezija nije posao poput novinarstva u kome moramo biti učestali i racionalni, ne pišemo je da bismo spasili svet, pišemo da bismo spasili sebe kada nam se čvor u stomaku toliko uveže da mislimo da ne možemo disati ukoliko ga rečima ne razmrsimo, kasnije ona sama nađe put do sveta i spasenja. Inspiracija je uglavnom ono što ne vidimo, ne čujemo, a najjače osećamo, kao zagrljaj, kazala je ona.
Prva zbirka pesama koju je Kristina izbacila nosi naziv Neporubljena krinolina. S obzirom na to da je baš naslov ono što je prvo privlači pažnju i znatiželju čitalaca, pitali smo je kako je on nastao.
Neporubljena krinolina je pre svega naslov moje Instagram stranice, koju sam onda osnovala ne bih li sakrila od ljudi da ja stojim iza tih pesama. Dugo sam želela stranicu, ali nisam znala kako da je nazovem. Jednom mi je tako drugarica rekla da sam nedokazana i da imam muški ponos, na šta sam se ja nabusila i rekla joj da je moj ponos ženski, da nisam nedokazana no neporubljena, da ne želim da me menjaju i kroje makar to značilo da ću se jednom takva sama od sebe raznizati. To je bilo to, znala sam da napokon imam svoje ime, Neporubljenu krinolinu, iliti ženu spremnu da svaki teret na sebe ponese kako joj je tradicionalno i nametnuto ali ,nikada se ne pokori. Ona je neuklopljiva u kalupe, i čedna i grešna, ne uvek ispravna ali svoja, rekla je Kristina.
Prva pesma u zbirci nosi naziv Ja bih Vas zauvek vodio u pozorište. Ono što ovu pesmu izdvaja od ostalih je to što je ona napisana u muškom rodu. Pitali smo Kristinu zbog čega je odlučila da odabere baš mušku perspektivu.
Ova pesma se možda stilski najviše razlikuje od ove mene. Kroz nju sam spojila svoje dve najveće ljubavi: književnost i pozorište, i tako pokušala da predstavim onu mušku ljubav i čežnju koju svaka žena zaslužuje, ali i poštovanje jednog muškarca prema svemu onom što ona kao žena jeste. U ovoj pesmi sam govorila o oslanjanju na muški neskriven strah od ljubavi i odbacivanju žena kojima veruju da nisu dorasli, a prisvoje ih baš tako. Mnogo puta zapostavljamo muška osećanja u ljubavnim pričama, a to nije pravedno. Oni kao i mi osećaju, boje se i bore za ono što zaista i iz srca vole, govori Kristina.
Na pitanje, da li ima planove za buduća dela, Kristina govori kako se ona sama promenila, pa će samim tim i njena knjiga biti drugačijeg stila.
Moram da pazim šta govorim, strah me je da ono na šta još uvek možda nisam spremna prizovem i ubrzam ukoliko glasno izgovorim. Rukopis druge knjige je skoro pa gotov, moj stil pisanja se jako promenio, ja sam od Krinoline porasla i ovo će verovatno biti najstrašnija stvar koju sam sebi zamislila. Krinolina je provučena kroz metaforu i nisu baš svi zasigurno mogli da tvrde šta je iza pesama. Buduća zbirka je ogoljenje mene do te mere da se nikakva sumnja u ono napisano neće dovesti u pitanje. Za to mi je potrebna psihička, ali i emocionalna priprema, znam da nakon što se pojavi neću imati gde nazad, moram da pobedim svoj strah od budućnosti i pustim prošlost zarad umetnosti. To me deprimira ali i ohrabruje. Neporubljena krinolina je apel ženama na revoluciju, moja buduća zbirka moja je lična revolucija, istakla je Kristina na kraju.
O autoru
