U svom debitantskom romanu „Deca zla”, sudija i pisac Miodrag Majić uspeva da spoji dve naizgled nespojive uloge – pravnika koji poznaje sistem iznutra i književnika koji zna kako da tišinu pretvori u reč, a pravdu u umetničku dilemu. Iako ga neki nazivaju kriminalističkim romanom, „Deca zla” je mnogo više. To je roman o sistemskom zlu, o ljudima koji su izgubili sposobnost da razlikuju zakon od pravde i o ćutanju koje se, kroz institucije i pojedince, pretvara u saučesništvo.
Majić postavlja glavnog junaka, sudiju Nikolu Bobića, pred slučaj koji se na prvi pogled čini jednostavnim. Smrt mlade devojke, okrivljeni počinilac, dokazi – sve izgleda kao rutinski postupak. Međutim, kako roman odmiče, postaje jasno da slučaj nije tu da bi bio rešen, već da bi bio zatvoren. Bobić počinje da otkriva ne samo nedoslednosti u predmetu, već i pukotine u sistemu koje ukazuju na mnogo širu sliku zla koje ne dolazi od pojedinca, već iz samog sistema koji bi trebalo da štiti pravdu.
Naslov romana nosi duboku simboliku. Ne odnosi se samo na konkretne zločince, već i na čitave generacije ljudi oblikovane u društvu u kojem su korupcija, ćutanje, egoizam i moralna pasivnost normalizovani. Zlo u ovom romanu nema jedno lice – ono se ogleda u ravnodušnosti, u administraciji, u premeštanju papira, u potpisima koji brišu tragove istine. I to je ono što najviše uznemirava čitaoca.
Sudija Nikola Bobić nije klasični junak. On je introvertan, umoran, ispunjen sumnjama. Ali upravo kroz njegove unutrašnje dileme i moralne borbe Majić osvetljava jedno od ključnih pitanja romana: Šta znači ostati čovek u sistemu koji te tera da postaneš deo mehanizma koji melje istinu? Njegov glas pun tišine, zapitanosti i potisnutog besa postaje glas čitaoca. On ne nudi rešenja, već svedočenje. Uz Bobića, roman nas upoznaje i sa čitavom galerijom likova koji deluju kao tipični predstavnici sistema: tužioci, advokati, članovi porodice žrtve, kolege koje ne postavljaju pitanja. Ali svi oni ostaju u funkciji hladne, birokratske, obezličene atmosfere, sveta u kojem je zlo postalo rutina.
Majićev stil je introspektivan, literaran, često poetski. Rečenice su pažljivo oblikovane, ritmične, sa jasnim filozofskim nabojem. Nema potrebe za senzacionalizmom, tenzija proizilazi iz pitanja, a ne iz akcije. Roman je pisan u prvom licu, što dodatno pojačava osećaj intime i izolovanosti glavnog junaka. U delovima romana, Majić koristi formu unutrašnjeg monologa, a često se obraća čitaocu kao da vodi dijalog sa njim, pozivajući ga da ne ostane posmatrač. Upravo tu leži posebna snaga knjige – ne u zapletu, već u osećaju odgovornosti koji se prebacuje sa junaka na čitaoca.
Majić koristi književnost kao alat za javno izgovaranje onoga što institucije prećutkuju. Iskustvo autora kao sudije daje romanu posebnu autentičnost gde se čitalac oseća da je ono o čemu čita više od fikcije. Sam roman postaje metafora za čitavo društvo u kojem se istina više ne traži, već zataškava, u kojem su pojedinci nemoćni pred zidovima hijerarhije, političkih pritisaka i korupcije. U tom smislu, roman je i kritika pravosuđa, poziv na odgovornost i svedočanstvo o društvu koje je zaboravilo da se pita: Da li zakon služi čoveku ili čovek postaje žrtva zakona?
Deca zla je roman koji ostaje dugo u čitaocu. On ne nudi katarzu, ne rešava misteriju, ne ispunjava očekivanja klasičnog kriminalističkog žanra. Umesto toga, Majić nam daje ogledalo – ne nužno da bismo u njemu videli zločinca, već da bismo prepoznali sopstvenu ravnodušnost. To je roman o ćutanju, ali i o odgovornosti. O onima koji su izabrali da ćute, ali i o onima koji više ne mogu da ćute. U tom smislu, Deca zla nije samo roman o pravosuđu – to je roman o savesti. A danas, malo koji roman tako jasno i hrabro progovara o njoj.
O autoru
