Pišu: Katarina Aleksandrović i Jana Stanojević
Novi film koji se nalazi na repertoaru biskopa „Cine Grand” pod nazivom „Sunce mamino” premijerno je prikazan u petak, 16. februara. Romantičnu komediju, koja je rađena u režiji Koste Đorđevića, kroz priču o zaljubljivanju i suočavanju sa ironijom života, u glavnim ulogama prikazali su Pavle Čemerikić, Branka Katić, Denis Murić i Alisa Radaković.
U prvim scenama filma prikazani su uslovi u kojem živi porodica Noveski-Popović. Smeštajući radnju filma u prosečne uslove niže srednje klase, scenograf Damjan Paranosić samim izgledom njihovog stana radi đavolski dobar posao jer se stiče utisak da stan predstavlja fizički prikaz psihe majke koju tumači Branka Katić. Iako bi sve uradila za svoje sinove, to radi na hladan i umoran način, jer su njena glava i misli u haosu. Vodi život kao samohrana majka, izdržavajući svoju decu od rada u apoteci.
Bez obzira na izvrsnu glumu, nju do skoro samog kraja filma prati negativan utisak publike zbog činjenice da ne želi da sahrani sopstvenu majku. Ono što ostaje nerešno i nerazumljivo do kraja je razlog zbog kog ona nije želela da svoju majku udostoji sahrane. Za svakog prosečnog gledaoca, ona ne može da bude pozitivan lik jer je nedovoljno prikazana ili makar opisana prošlost koja je iza nje, zbog čega ona i struktura njenog lika ostaju neshvaćene.
Glavni fokus filma upravo pada na sahranu bake koja je preminula i na njenog unuka koji pokušava da iskoristi situaciju zarad devojke u koju je zaljubljen do krajnje tačke koja zapravo predstavlja opsednutost. Relja, koga tumači Pavle Čemerikić, nije tako prosečan tinejdžer jer pokazuje nedostatak osnovnih socijalnih veština. Krade lekove iz apoteke svoje majke za svog najboljeg druga, ne pokazuje poštovanje prema sopstvenoj majci, što je isti šablon ponašanja kao što ona ima prema svojoj majci. Pored toga, uhodi Anu koju tumači Alisa Radaković.
Iako je bioskopska sala povremeno odjekivala smehom zbog komičnih situacija u koje je Relja smešten, bila je izuzetno tanka granica između onoga što se može nazvati smejanjem i podsmevanjem. To je bio rizičan potez producenta Koste Đorđevića, da se ovaj film žanrovski prikaže kao komedija na postolju tragedije koja se desila. Prikazujući Relju koji se trudi da što pre sahrani baku samo jer je Ana rekla da će prisustvovati sahrani, pada u senku činjenica da se ni on sam ne seća kada ju je poslednji put uopšte i posetio.
Foto: SDL redakcija/ Jana Stanojević
Komičan deo filma oslanja se velikim delom na Reljinog najboljeg druga Ivana kog tumači Denis Murić, dok tragične i socijalno neprijatne scene ostaju samom Relji. Za prijateljstvo između njih dvojice ne može se reći da je pravo jer je Ivan podmitljiva osoba koju Relja koristi kako bi mu pomogao u uhođenju, ali i osvajanju Ane. Ivanovo ne tako naivno stanje prikazano je hiperboličkom slikom hipohondra koju glumac Denis Murić donosi na pravi način.
Ana koja je svesna činjenice da je u svojim najboljim godinama pokušava da izvuče maksimum iz toga, viđa se često sa drugaricama, stalno izlazi i menja momke. Ova tinejdžerka je prikazana kao uobičajeni primer osobe tih godina, a najupečatljiviji sporedni lik Nedović, koga tumači Pavle Mensur, tu je da bude prepreka na putu do konačnog cilja osvajanja Ane.
Može se reći da film možda i nije po svačijem ukusu, što predstavlja i njegovu dobru stranu jer mu to pruža mogućnost da se istakne s obzirom na hiperprodukciju filmova koja se u poslednjih nekoliko godina javlja na našem tlu. Interesantna čijnenica je da se na festivalima ovaj film prikazuje pod nazivom Sweet Sorrow, što u prevodu znači Slatka tuga, a sam taj naziv čak i više pristaje filmu od naziva Sunce mamino koji nosi kod nas.
Ono što najviše ostavlja utisak i što je bez mane odrađeno jeste celokupna kinematografija, a što podrazumeva snimanje, montažu, kao i produkciju. Sklad scena, uglova i boja izuzetno se uklapa sa svim onim što se prikazuje kroz film, a pored toga je i tehnički izuzetno kvalitetno, pa to predstavlja još jedan film u kome se može primetiti napredak srpske filmske scene koja može da prkosi svetskoj.
Deo kome je više mogla da se pokloni pažnja je muzika u filmu. Jedna pesma je pratila ceo film, nezavisno od toga da li su u pitanju tužne ili srećne scene, a muzika je ta koja i te kako može da pojača utisak koji se stiče, kao i emocije koje vladaju kod gledalaca. Ipak, kada se sagleda šira slika, ovaj film ostavio je jak utisak na publiku u kojoj su se našle i mlađe i starije generacije. Po završetku projekcije, ekipa filma je izašla pred publiku, predstavila se i poklonila, nakon čega su ostali da bi se fotografisali sa gledaocima.
Može se zaključiti da, iako možda spaja bizarnost i tako jaku emociju kao što je ljubav, napravljena je skladna kompozicija i prisutna je umerenost u svakom osećanju koje se javlja tokom filma. Možda nerazumljiv za pojedince, ovaj film ipak ima prostora za privlačenje pozamašnog broja gledalaca koji će ga, sasvim sigurno, prihvatiti kao jednog od boljih filmova koje su u poslednje vreme pogledali.
O autorima
