Na pitanje „Koliko danas čitamo?” najčešći odgovor je „Manje nego ranije”. Takav odgovor gotovo da je refleksan, unapred naučen, bez mnogo razmišljanja, kao nešto normalno ustanovljeno što svi prihvatamo. Zaista, ako bismo stvarno merili čitanje po broju pročitanih stranica romana, danima provedenim uz knjigu, noćima koje provodimo budni da bismo završili poslednje poglavlje, utisak je da knjiga gubi trku. I to je gubi baš od telefona, kompjutera, serija, filmova, TikToka, Instagrama i svih tih sitnih i prolaznih sadržaja koji su, za razliku od knjiga, dosta brži, dostupniji i zahtevaju samo milisekundu prisutnosti. Međutim, istina je, kao i obično, dosta složenija.
Činjenica je da i dalje ima ljudi koji kupuju knjige. Neki od njih ih i čitaju. Neki ih samo gomilaju. Neki ih poklanjaju. Neki ih drže na policama da sakupljaju prašinu, čekajući slobodno vreme da ih sve pročitaju. Svi oni, na neki svojstven način, čuvaju jednu misao,a to je da knjiga predstavlja nešto vredno. Knjiga je danas mnogo više od svog sadržaja. Ona je predmet smisla. Predmet tišine. Otpor. Zanimljivo je posmatrati kako i zašto ljudi kupuju knjige. Tu su majke koje uzimaju svom detetu slikovnicu. Ne znaju da li priča ide dobrim tokom, ali ima lepe crteže i znaju da je čitanje važno. Tu su tinejdžerke koje prelistavaju popularne booktok knjige, proveravaju da li se unutra nalaze baš one rečenice koje su postale popularne. Čitaju zadnju koricu. Traže emociju. Tu su i poneki stariji ljudi u potrazi za novim izdanjem romana kojeg su prvi put pročitali pre više decenija i žele da ih obuzme nostalgija. Tu su i žene koje kupuju treću knjigu franšize, iako prethodne dve još nisu otvorile. Kažu - za svaki slučaj. Sve su to načini da se kupi, ali ne nužno i pročita. Zato je današnje čitanje raslojeno.
Ima i onih koji kupuju knjige da bi ih imali. Estetski, identitetski, simbolički. Takve knjige završe na polici, pored sveće, razglednice ili ukrasa. One stvaraju sliku o čoveku, nepoznatom, iako ih nikada nećemo otvoriti. Ima nas koji čitamo da pobegnemo – iz svakodnevice, iz sebe, iz buke. Nama je knjiga prozor, rupa u zidu. A ima i onih koji čitaju da ostanu ovde. Da razumeju, razlože, prežive. Knjiga njima nije bekstvo, već sidro. Ali činjenica je da većina ljudi ne kupuje knjige. I ne čita ih redovno. Ne zato što su lenji, neobrazovani ili nezainteresovani, već zato što je danas čitanje privilegija vremena, koncentracije i mentalne snage. Kada živiš životom u kojem od jutra do večeri pokušavaš da daš odgovor na egzistencijalne nedoumice, pitanje da li si pročitao roman postaje daleko. Čak i onima koji knjige iskreno vole.
Ipak, knjige se i dalje štampaju. Izdavači rade. Sajmovi su puni. Neko, očigledno, i dalje čita. Možda ne onoliko koliko bismo želeli. Možda ne ono što bismo želeli. Možda to više nisu Tolstoj, Selimović ili Andrić, već Huver, Hejg i Rid. Ali to ne znači da su knjige izgubile bitku. Samo su promenile mesto bojišta. Knjiga danas mora da se bori za pažnju. Da privuče. Da se proda u svetu koji uživa u pažnji koja traje pet sekundi. I to nije ni toliko loše. Zbog toga su korice sve lepše. Naslovi sve privlačniiji. Žanrovi sve lakši. Ali možda, baš u tome, ima i nečeg utešnog. Jer dok god pokušavamo da čitamo, pa čak i najlakše moguće priče, još uvek nismo izgubili vezu sa sobom. Neko će tvrditi da je to čista šala. Da su moderne bestseler knjige samo kratkrotrajna popularnost. Možda i jesu. Ali i komercijala se nosi. Važno je da se knjige i dalje proizvode. Da se listaju stranice. Da se barem poneka rečenica zadrži duže od obične objave na društvenim mrežama.
Zato pitanje Ko još čita? ne moramo postaviti kao optužbu, već kao nadu. Čita onaj ko se još uvek nečemu nada. Ko traži. Ko nije zaboravio kako izgleda osećaj kad te knjiga uzme za ruku i ne pusti do kraja. I to je, ako mene pitate, sasvim dovoljno da nastavimo da ih kupujemo. Ali ne zaboravimo ni tu tihu, gotovo nevidljivu ulogu knjige, a to je da nas drži u kontaktu sa nama samima. Jer čitanje nije samo kulisa, već proces. Kad čitaš, nema mnogo mesta na koja možeš da pobegneš. Usporavaš. Susrećeš sebe – često u rečenicama koje nisi očekivao. I možda baš zato knjige deluju suvišno – jer nas guraju u dubinu u svetu površine. A dubina boli. Zato je čitanje postalo izbor koji nije samo estetski, već i etički.
Učiti se empatiji kroz tuđu priču. Učiti se strpljenju kroz dugačko poglavlje. Učiti se pažnji kroz detalj. Sve to su veštine koje više niko ne razvija namerno – osim čitalaca. I zato čitaoci danas nisu samo publika. Oni su čuvari. Ne knjige kao predmeta, već čovečnosti koju knjiga nosi. U društvu koje ne podstiče razmišljanje, knjige su postale oblik unutrašnje pobune. Male, lične pobune protiv brzine, protiv trivijalnosti, protiv zaborava. I ne – ne menjaju svet preko noći. Ali menjaju čoveka. Po jednu osobu. Pa još jednu. Pa još. I možda je to dovoljno. Možda nije važno koliko čitamo, već da još uvek nismo prestali.
O autoru
