Lektira sa kojom se svako od nas susreo u srednjoj školi, lik kog su profesori srpskog jezika i književnosti uvek vezivali za simbol čekanja i nemogućeg spasenja, pojavljuje se danas u 2025. godini kroz reinterpretiranu predstavu, čiji je autor, profesor Filozofskog fakulteta, Velibor Petković. Predstava Kod Godoa i njegovih, otvorila je prvi dan Urban festa u petak, 5.decembra.
Idem tamo gde vlada nemir da donesem mir, izjavio je Godo.
Tinejdzer Godo, bio je uporan u svojoj nameri da spozna čovečanstvo i pomogne im, međutim, da li su i drugi verovali u njegove sposobnosti?
Godo je tinejdzer koji odrasta sa svojim roditeljima. Na prvu pomisao roditelji su ti koji bi svoju decu trebalo da usmeravaju, da veruju u njih i nadaju se napretku, ali Godoovi nisu bili takvi. Otac, čovek velikog stomaka, predstavljen kao groteskan lik i majka tiktokerka sa oreolom na glavi, simbol su poremećenog sistema vrednosti danas. Smeju se glupim forama, a najdraža im je da riba smrdi do glave a izmet u celini. Roditelji žive u grehu, dok Godo pokušava da bude čovek koji beži od svih grehova. Jedini lik koji u ovoj predstavi zaista veruje u Božiju snagu, bori se sam protiv svih.
Foto: SDL redakcija/ Emilija Pavlović
Ovo je predstava koja jasno pokazuje koliko je snaga potrošačkog društva očvrsnula, koliko se društvo u kom živimo olenjilo i kako, možda, izlaza nema. Godoovi roditelji svu svoju hranu naručuju preko dostavljača, čak i jedan običan omlet i Klaker, preko Petra, bivšeg proroka kome se takav posao nije isplatio pa se okreće brzoj milosrdnoj dostavi. Petrova dostava je preskupa, jedna kajgana i sok koštali su 30 zlatnika, a Godoovi u nemogućnosti da plate, izjavljuju da će mu Bog platiti uz podrugljiv smeh pod izgovorom da se približava Uskrs i Godoov rođendan. Ovaj čin u predstavi stavlja nam do znanja da sve što očekujemo na dlanu gotovo biće i skupo plaćeno. A i nije li jeftinije sam napraviti omlet?
Godo očajnički pokušava da spozna čovečanstvo, odlazi ispod drveta i ostavlja poruku na kojoj govori da on nema belu bradu, čime ljudima želi da nagovesti da on nije nikakav svetac, odbacuje stereotipe o božanskom i pokazuje da ljude spašava bez ikakvih predrasuda i da ga se ne treba plašiti. U Godoovom životu u međuvremenu pojavljuje se devojka koja želi Godoa makar i na jedno veče, koliko god je on ubeđivao da ne želi tako da je povredi.
Dvojica klovnova ključni su likovi ove predstave, oni su ti koji čekaju Godoa, njegovo nepojavljivanje, klovnovima unosi nemir i strah, a njihov život svodi se na čekanje. Umorni od čekanja zaputili su se na more, koje u ovoj predstavi simbolizuje beg od svih realnih problema, a njihov um postaje zaokupiran društvenim mrežama i dobacivanjem loptom u plićaku. Na kraju, Godo se pojavljuje ispred njih, ali oni više ne žele njegovo mišljenje.
Bože ne opraštaj im, znaju šta čine, poslednja je rečenica koju Godo izjavljuje
Foto: SDL redakcija/ Emilija Pavlović
Godo profesora Petkovića predstavljen je kao bezgrešan, idealističan i blag, lik koji i dalje veruje u prave vrednosti, čovek koji ne odbacuje ljubav, onaj koji ni u čemu ne želi da vidi korist. Njegove nenormalne ideje su zapravo najnormalnije ljudske vrednosti, ljubav, istina i empatija, koje svet danas ne razume, dok su dvojica klovnova predstavljeni upravo tako da bi nama kao gledaocima ostavili poruku, da mi sami moramo biti ti koji će menjati svoj život i njime upravljati, nikakav Godo ili društvene mreže neće nas spasiti dokolice i prosvetliti nas.
O autoru
