Drama „Ko se boji Virdžinije Vulf?” igra se već decenijama kao pozorišni komad, a ima i svoju filmsku adaptaciju u kojoj glume eminentni glumci poput Elizabet Tejlor i Ričarda Burtona. Tekst je napisao američki dramski pisac Edvard Olbi, a ovaj komad je sada dobio i svoju nišku verziju koju je u život doneo reditelj Igor Pavlović.
Prema rečima reditelja, ova priča ne predstavlja samo intimnu dramu jednog sredovečnog para u krizi, već ona predstavlja filozofsko ispitivanja granica između stvarnosti i iluzije. U drami imamo samo četiri lika-protagonista: Džordža (Aleksandar Krstić), Martu (Snežana Petrović), Hani (Nataliju Jović) i Nikija (Uroša Milojevića). Priča počinje polupijanim razgovorom Marte i Džordža, inače tog gorepomenutog sredovečnog para. Džordž je profesor istorije, a Marta je dekanova ćerka i osim toga nemamo nijednu odrednicu za koju je možemo vezati. Marta poziva te večeri mladi bračni par Nikija i Hani na piće kod njih kući.
Cela drama odvija se u tih nekoliko sati u domu Džordža i Marte. Od običnog prijateljskog druženja i čavrljanja uz brendi i druga alkoholna pića, likovi ovog dela ulaze u emotivno iscrpljujuću noć punu pomešanih osećanja i razočaranja. Marta i Džordž opaskama i verbalnim bitkama otkrivaju njihove duboko zakopane frustracije koje ih prate i sa njima žive godinama. Pored svih uvreda, vređanja i manipulativnih igara, oni u svoj svet uvlače i Nikija i Hani.
Reditelj se pita kako je iluzija postala svakodnevni deo našeg života. To je možda i suštinsko pitanje ove predstave. U njihovom disfunkcionalnom odnosu i braku, Marta i Džordž pevušeći upitnu rečenicu Ko se boji Virdžinije Vulf, zapravo postavljaju pitanje Ko se boji istine?, jer istina je mnogo drugačija i bolnija od one iluzorne čaure u kojoj su živeli decenijama. Pitanje se odnosi na to ko se boji suočavanja sa stvarnošću, a protagonisti ostaju ogoljeni pred publikom nakon gledanja Virdžiniji Vulf u oči, napokon suočeni sa strahovima i istinama koje su do tada izbegavali.
Ko se boji Virdžinije Vulf je univerzalna priča o prirodi čoveka i njegovih strahova da živi svoju sopstvenu istinu i ostvari nadmoć nad lažima koje se čine kao podnošljiviji dom. Ako oduzmemo čoveku životnu laž, oduzimamo mu i životnu sreću. Reditelj Igor Pavlović je na jedinstven način uspeo da prenese na publiku ideju ove drame, a Snežana Pettrović i Aleksandar Krstić su postigli da na publiku prenesu emocije koje čak i ne osećaju. Svako se u publici mogao podsetiti neke laži i iluzije ka kojoj je trčao u nadi da izbegne malu smrt i patnju koju donosi realnost. Predstava jasno pretpostavlja da se svako od nas bar jednom bojao Virdžinije Vulf.
O autoru
