Nikada nisam kupila knjigu zato što je neko plakao nad njom na „TikToku”. Niti sam se osetila primoranom da je pročitam samo zato što je pod oznakom „booktok” imala 4,2 miliona pregleda. Ipak, iako nisam deo tog sveta, nemoguće ga je ignorisati. „BookTok” je postao književni ekvivalent saveta: „Ovo moraš da pročitaš, svi pričaju o tome”. A kada svi pričaju o nečemu, čovek, hteo - ne hteo, postane radoznao. Ne zato što veruje u neki potencijal, već da bi znao šta tačno propušta. Šta se to s knjigama danas dešava i da li su još uopšte naše? Nekada je čitanje bilo lična stvar. Možda i najličnija. Ima nešto gotovo tiho i svetо u onome kada neko uzme knjigu jer ga zaintrigira tema, stil, naslov, pa krene sam da se probija kroz rečenice - bez predznanja, bez očekivanja, bez komentara. Danas je to malo teže. Danas se knjige ne otkrivaju, nego se serviraju na tacni. Kao da su meni u restoranu sa 100 jela. Svi već znaju koje je najsočnije, koje rasplače, koje ima najbolji zaplet i koje će ti slomiti dušu, ali je vredelo. A tebi ostaje samo da klikneš i poručiš.
TikTok je, moramo priznati, uradio ono što školski sistem nije – učinio je da mladi masovno pričaju o knjigama. U vremenu u kojem je pažnja rascepkanija više nego ikada, sama činjenica da neko uopšte uzima knjigu u ruke je vredna poštovanja. Ali, šta se to zapravo čita? U najvećem broju slučajeva, to su knjige koje garantuju reakciju: suze, gnev, šok. Knjige koje mogu da stanu u jednu emociju. Knjige koje su trauma, ali ulepšana i romantizovana. Knjige koje možeš da opišeš u tri reči: enemies-to-lovers, dark academia, emotional damage.
It Ends With Us Kolin Huver je postala gotovo simbol BookToka – roman koji se bavi nasiljem u vezi, pisan lakim jezikom i koji se promoviše kao nešto što mora da se pročita da bi se razumelo. I da, ima ljudi kojima ta knjiga zaista nešto znači. Ali ima i onih koji kažu da je površna, stereotipna, čak opasno pojednostavljena. Ili A Little Life, knjiga čije postojanje izgleda kao da zavisi isključivo od suza čitalaca. Toliko se vrti po TikToku uz klavirsku muziku i slike podočnjaka da se više ne zna da li ljudi pričaju o romanu ili o tome kako je on učinio da se ljudi osećaju loše. Šta ako knjiga nije dobra, već samo bolna? Hajde da budemo iskreni: TikTok je estetika. A estetika voli da vidi emociju. Voli plakanje, ali ne i nelagodu. Voli tugu, ali onu fotogeničnu. Knjige koje zahtevaju razmišljanje, sumnju i tišinu ne prolaze tako dobro.
TikTok je doneo i jedan novi oblik odnosa prema knjizi - onaj u kojem je knjiga rekvizit. U videima, najčešće prvo vidimo lice osobe, svetlo, filter, pa onda tek knjigu. Knjige se ne prepričavaju, već se osećaju. Ne govori se mnogo o tome kako je knjiga napisana, već šta ti je uradila. I tu negde dolazimo do zamke: knjige se sve više biraju po potencijalu da postanu sadržaj. Da budu citirane, klipovane, montirane. Pisci to znaju i sve češće pišu tako. Poglavlja se skraćuju. Dijalozi su kadrirani kao da su iz neke serije sa Netfliksa. Trauma postaje dramaturški alat. Knjiga se pretvara u ideju za viralni video. I ne, ovo nije ono: Mladi su krivi. Ovo je tržište. Logika kapitalizma u književnosti nije nova, ali TikTok je to ubrzao do besmisla. Danas se knjige ne prodaju zbog sadržaja, već zbog efekta. A to su dve vrlo različite stvari.
Postoje knjige koje ne žele da vrište. Koje ne mole za pažnju. Koje neće da se uvlače u algoritam, niti da traže reakciju, traže tvoju prisutnost. One ne obećavaju da će nekome promeniti život. One to, ako uopšte i mogu, urade tiho, nenametljivo, možda tek godinama kasnije. To su knjige koje zahtevaju vreme. Zastajkivanje. Povratak na istu rečenicu više puta. Knjige koje nije lako odmah prodati u jednoj rečenici, niti estetski upakovati. I baš zato, često ostaju nevidljive. Čini mi se da danas knjige koje odbijaju da se povinuju ritmu tržišta postaju žrtve tišine. Roman koji nije lako objasniti u tri kadra i pet heštegova, gubi šansu da dođe do publike.
TikTok je, u brojnim stvarima, uradio nešto što zaslužuje poštovanje. Pomerio je granice. Omogućio je knjigama da uđu u svakodnevne razgovore. Knjiga više nije samo za one koji žele da uče. Ona je kul. Estetski predmet. Identitetski iskaz. Znak da si emotivno pismen.
BookTok je otvorio vrata mnogim piscima koji nikada ne bi prošli kroz standardne izdavačke kanale. Neki autori, poput Olivije Blejk ili Alis Osemen, započeli su na mrežama, bez velikih očekivanja. Danas su svetski poznati. Čitaoci se mogu poistovetiti direktno sa piscima, osećajući se kao deo procesa. Književnost više nije monolog, već predstavlja živu, interaktivnu stvar. I to je svetla strana TikToka: pomerio je književnost iz uskih krugova i gurnuo je u javni prostor gde se za nju bore emocije, komentari, haos. Taj prostor jeste neuredan i često plitak, ali je i živ.
TikTok je, hteli mi to ili ne, postao deo književne stvarnosti. On ne nestaje iz naših života, niti će prestati da oblikuje ukus generacija koje dolaze. I ne mora da nestane. Problem nije u mreži. Problem je u zaboravu da knjige nisu napravljene da budu potrošene. One nisu sadržaj, već svet. Zato je na nama, čitaocima, da povremeno stanemo. Da se zapitamo zašto uzimamo neku knjigu. Da li nas je stvarno zaintrigirala ili smo samo želeli da ne budemo izostavljeni iz razgovora? Da li čitamo jer želimo da se povežemo sa sobom ili sa trendom? Knjiga koja nas menja retko dolazi sa preporukom od 15 sekundi. Češće je pronađemo u trenutku tišine, kada nešto u nama zatreperi na rečenicu koju nismo očekivali. I to je ono što treba da sačuvamo, prostor za iznenađenje. Za dublje čitanje. Za nepopularno mišljenje. Za književnost koja nije laka, ali jeste važna. Možda TikTok jeste otvorio vrata knjigama. Ali, samo mi možemo odlučiti hoćemo li kroz ta vrata proći sa pažnjom ili sa kamerom. Da li ćemo knjige čitati iznutra ili ih gledati spolja. Jer, u svetu koji traži da stalno budemo vidljivi, možda je pravo čudo u tome da sednemo, uzmemo knjigu i nestanemo.
O autoru
