Kako serije oblikuju naš pogled na svet?

Hajde da nešto odmah razjasnimo. Više mi ne gledamo serije. Serije gledaju nas. U jednom kratkom vremenskom periodu između notifikacije o novoj epizodi naše omiljene serije i funkcije „a šta sledeće da gledam”, koja već unapred zna odgovor, došlo je do „aha” efekta. Više nismo samo pasivni konzumenti koji gutaju obrasce materijala, već i žrtve algoritama koji nas poznaju bolje nego što mi poznajemo sebe. Da li je naš ukus postao toliko predvidiv da ga algoritam nepogrešivo prepoznaje? Ili nas je, možda, upravo prezasićenost sadržajem naučila da nepredvidivost više i ne postoji? Odgovori na pitanja o uticaju serija na naš pogled na svet mnogo su složeniji nego što bismo voleli sebi da priznamo.

Danas je 21. vek i živimo u eri hiperprodukcije, što i te kako može da bude dobro zbog raznovrsnosti izbora i sadržaja koji nam se nudi. Ipak, izgleda da nije dobro. Serije se stvaraju brzinom koja nadmašuje našu sposobnost da ih konzumiramo, a kamoli kritički procenimo. Kada imamo na stotine novih serija godišnje, pitanje nije više šta da gledamo već kako uopšte da biramo. A kada se sa tim spoje problemi oko nedostatka vremena, kratkog raspona pažnje i manjka koncentracije, nastaje savršena oluja. Moderna publika nije nužno nestrpljiva, nekad je i samo umorna, pa traži instant katarzu i jednostavno zadovoljstvo, jer je prezasićena informacijama, multitaskuje i proverava telefon tokom gledanja. Postali smo publika koja hoće sve odjednom, ali ne može da se fokusira ni na šta pojedinačno. I upravo takvoj publici serije grade pogled na svet koji je zasnovan na trenutnim emocijama, a ne nečemu dubljem. I dok pokušavamo da uhvatimo korak sa cunamijem sadržaja, postajemo površni konzumenti koji konzumiraju priče brzo i bez razmišljanja.

Ne, uopšte nije preterivanje. Serije su danas nešto poput modernih mitologija. Umesto Olimpa, imamo internet, a umesto bogova imamo streaming servise koji odlučuju sudbinu i nas, malog čoveka, ali i sudbinu onih još manjih ljudi, onih unutar televizora koji nam postaju maltene članovi porodica, pa i bitniji. Obavezno je saživeti se sa njima, voleti sa njima, patiti sa njima, pa i umirati zajedno. Svako ko je gledao neku tursku seriju zna zašto je to tako. Kada sa istim likovima provedeš 637 epizoda, više ne znaš da li gledaš seriju ili si stvarno član njihove porodice. I u toj emocionalnoj hiperpovezanosti publike sa sadržajem počinje da se gubi granica. Kada se pojavila Igra Lignje ceo svet je pravio teorije o kapitalizmu, klasnim razlikama i ljudskoj prirodi. Svi smo razumeli poruku, kako sistem i siromaštvo primoravaju ljude na užasne izbore i kako se bogati zabavljaju na račun očajnih. A onda smo se prepustili jeftinoj komercijalizaciji istog tog sadržaja. Sistem je pretvorio publiku u proizvod za masovnu upotrebu bez sopstvenog mišljenja. Začarani krug.

Filmska industrija odavno više nije samo zabava. Serije su neodvojivi delovi naših života pa se postavlja pitanje da li je onda sve biznis i marketing? Serije danas oblikuju naš moralni kompas, razumevanje ljubavi i prijateljstva, pa čak i stavove. Likovi iz serija tako postaju naši unutrašnji glasovi i vodiči. Tim putem, kada se nađemo u nekoj baš teškoj dilemi, zapitamo se šta bi Džo Goldberg uradio i možda, ali samo možda shvatimo da ne bi bilo najpametnije da se vodimo izrekom - uhođenje je najiskreniji oblik ljubavi i uhodimo našu simpatiju. Možda dovede do problema. Baš ti primeri vode do jednog od zanimljivijih aspekata, naše sklonosti da idealizujemo i romantizujemo negativce. Još od filmske ere, uvek je postojala fasciniranost harizmatičnim mafijašima iz Kuma, koja je onda dovela do šarmantnih serijskih ubica poput Patrika Bejtmena, pa onda i haotičnih psihopata poput Džokera, za koje sve imamo neodoljiv osećaj da kažemo oni su tako ja. Svi oni su veoma prepoznatljivi.

Serije ipak imaju više vremena da razviju likove i pokažu ih publici u svim svetlima. I tu se opet dešava ista zanimljivost. Volter Vajt postaje dobar otac koji pravi drogu zbog svoje porodice, a Džo Goldberg neshvaćeni romantik. Antiheroji i negativci su omiljeni zato što su dobro napisani i kompleksni. Nisu jednodimenzionalni zlikovci. Problem nastaje kada se pređe granica između razumevanja i uživanja u liku i romantizovanja i opravdavanja ponašanja. Antiheroji više nisu upozorenja, već uzori. Što su mračniji, to su zanimljiviji, jer su napisani kao stvarni ljudi sa stvarnim problemima. A negde usput počnemo i da navijamo za njih, ne uprkos njihovim greškama, već zbog njih. Romantizujemo njihove toksične obrasce ponašanja i vičemo relatable dok gledamo kako Bodžek Horsmen tone u autodestrukciju. Ali nije da nema neke čari u toj toksičnosti, kad Džimi i Grečen potpuno hladno priznaju jedno drugom da su emotivno nesposobni za vezu, a ipak ostanu zajedno. Ove serije su odlične u tome što nam pokazuju toksičnost takvih obrazaca i kako likovi treba da uče iz njih, ali mi često propustimo tu lekciju. Jer, teško je ne poželeti tu vrstu brutalne iskrenosti, bez posledica u stvarnom životu. Možda i znamo da sve to nije zdravo, ali nas i dalje zabavlja kad ekipa iz Uvek je sunčano u Filadelfiji još jednom uništi sve oko sebe i ode na pivo. 

Sam naš svet je postao veliki streaming servis onda kada smo prestali da gledamo strpljivo i počeli da gutamo cele sezone i serije bez pauza za razmišljanje. Bindžovanje je zamenilo degustaciju, algoritmi izbore, a serije nas progutaju u jednom dahu. Nema vremena za interpretaciju, samo konzumiranje, i to što brže, da nam nešto ne bi bilo spojlovano. Kao da smo dete u fabrici čokolada, samo što nije baš čokolada, nego nostalgija, i nije uvek baš naročito slatko jer se sadržaj ponavlja u vidu loših rimejkova, čudnih spin-offova, nelogičnih prequela i nepotrebnih nastavaka. Hranimo se nostalgijom i osećajem da smo u toku, jer ako volimo ono što je ponovo aktuelno i popularno, onda valjda i mi vredimo više. A ironično, serije koje pokušaju nešto novo često budu otkazane jer su previše drugačije, a publika ih izbegava iz straha da neće dobiti drugu sezonu da ne bi uzalud potrošila vreme. Moderna industrija, opsednuta sigurnim ulaganjima i brzim rezultatima, sama je stvorila taj paradoks. Otud i sve češće adaptacije. Možda je problem u tome što se bojimo nepoznatog. Lakše je prodati seriju baziranu na već poznatom materijalu, nego rizikovati sa nečim potpuno novim.

Imamo previše izbora, a sve manje vremena da kvalitetno biramo. Algoritmi nas bombarduju preporukama, a influenseri govore šta prosto ne smemo da propustimo. U tom haosu informacija, naš pogled na svet se zasniva na brzim utiscima i viralnim klipovima. Ne želimo da zaostajemo za aktuelnostima, a ne možemo ni da ih izbegnemo. Čak i ako ne gledamo najpopularnije serije, one su deo naše svakodnevice kroz mimove i reference. Humor kroz pop kulturu je maltene postao obavezan za društveno funkcionisanje, a ko ga ne razume je kulturno neobrazovan. A tu je i posledica marketinga kao osnove današnjeg principa prodaj – kupi, ludačka hype mašina koja svaku novu seriju proglašava za najbolju ikad i nešto što moramo da gledamo. Naravno, zaintrigirani smo, jer ako nam tako opisana serija ne promeni shvatanje života ništa drugo neće. Ipak, neizbežno, razočarali smo se. Ali nema veze, već sledeće nedelje izlazi nova najbolja serija ikada i možemo opet da se razočaramo. Čak i da hype uzmemo kao nužno zlo današnje industrije, on puni toksične eho-komore gde algoritmi guraju samo sadržaj koji potvrđuje naše ukuse i stavove, a svako neslaganje postaje napad na našu ličnost ili još gore, na našeg omiljenog lika.

Ali hajde da budemo fer, nije sve crno. Nekad je i crno-belo. Ima serija koje zaista donose nešto novo i ima serija koje zaista pričaju neku novu priču. Možda je problem što ređe biramo ovakve serije. Možda je problem što ih uopšte ne tražimo ili što se ne oslanjamo na nas same kad ih tražimo. Ali kada se oslonimo na sebe, potrudimo se i nađemo sami nešto što nam zaista leži i kad serija uspe da dopre do nas onda shvatamo zašto je ovaj medij toliko moćan.

Serije su postale nevidljiva sila koja oblikuje naš pogled na svet, naše vrednosti, stavove i očekivanja. One nam govore kako da se ponašamo, volimo i mislimo. Problem nije u samo u serijama, već i u tome što smo postali previše pasivni konzumenti. Dozvolili smo algoritmima da biraju za nas, marketinškim kampanjama da nam stvaraju očekivanja, a toksičnim fanovima da nam diktiraju šta smemo, a šta ne smemo da volimo. I dalje možemo sami da odlučujemo. Možda ne možemo da promenimo sistem, ali možemo da promenimo sebe. I dalje smo mi ti koji poznaju sebe najviše.

Možda je stvarno vreme da ponovo naučimo da budemo aktivni gledaoci i da uživamo u onome što gledamo jer želimo da uživamo, a ne jer moramo. Možda da se opet setimo da možemo da biramo šta gledamo, da razmišljamo kritički o tome i da se nekad, za promenu, odupremo algoritmu. Jer na kraju krajeva, naš pogled na svet je suviše važan da bismo ga prepustili algoritmima streaming servisa i hype mašinama. A ako ništa drugo, bar i dalje možemo da promenimo kanal kada nam se ne sviđa ono što gledamo. Valjda još nismo zaboravili da to možemo. Valjda.