Jovana Bajagić: Pesnik najviše stvara u doba nemira

Šestog dana Sajma knjiga, ljubitelji i poštovaoci poezije i književnosti, bili su u prilici da prisustvuju predstavljanju knjige „Muve” autorke Jovane Bajagić. Ovo je njena prva zbirka poezije, a drugo objavljeno delo. Za „Studentski dnevni list” Bajagić je govorila nešto više o svom novom, a prvom poetskom, izdanju, svojim gledanjima na proces pisanja, ali i o izazovima na koje pisac naiđe.

Delo Muve donosi 39 pesama, a one dolaze u četiri, takoreći, poglavlja: Musca Domestica, Bezglave, Zunzare, Cece. Autorka ističe kako u njenoj zbirci pesama postoji dosta simbolike i skrivenih motiva koji zapravo predstavljaju mnogo toga: nespokoj, strepnju, nelagodu, neraspoloženje, melanholiju, uznemirenost i sve ono što vodi tihu bitku sa čovekom.

Osnovni simbol, odnosno osnovni motiv jesu muve. One na neki način jesu metafora za sve što se nalazi u nama kroz različite životne etape.Svaka vrsta demona sa kojim se mi suočavamo, to je osnovni motiv, onaj polazni. Pored toga, često se u mojoj poetici javljaju pčele kao neki pandan muvama. Sada vidim, u knjizi iz prve edicije su svrake, vrane, gavrani, pa muve, pa onda pčele. Da li smo u nekom insektarijumu? Ali sve te neke male stvari, detalji koji nam remete svakodnevni život, objašnjava Jovana.

Kako dalje pojašnjava, muve zapravo simbolišu svaku vrstu nemira, anksiozna stanja, depresivne epizode, razmišljanja o smrti i sve ono što mi nosimo u sebi, a što veoma retko u savremenom dobu prikazujemo ljudima, jer smo naučeni da nije tako dobro biti negativan.

Od negativnog čoveka svi beže danas, svi očekuju neku afirmaciju, neku pozitivnost . Nažalost, u poslednje vreme sve to češće jeste lažna pozitivnost, osmeh radi osmeha, ne kao vid borbe, sarkazam radi sarkazma, opet ne kao vid borbe. Tako da, svojevrsne muve su i svojevrsna težnja ka metamorfoziranju u neki vid borbe, a za to je zadužen svako od nas, sam za sebe, kazala je Bajagić. 

U skladu sa simbolom, na korici knjige se i nalazi detaljan crtež muve. Jovana kaže da je zajedno sa Daliborom Popovićem i sa Stevanom koji je učestvovao u izradi korica, odlučila da se baš takva jedna odurna pojava koja je potpuno dekonstruisana, anatomska, plastična, ogoljava sve zato što u jednom trenutku moramo da prestanemo da se plašimo suočavanja i da uzmemo muve u svoje ruke, ma koliko one odbojne bile. 

Foto: SDL redakcija/ Andrijana Popović

 Ova književnica, koja je, do sada, bila poznata po svojim pričama za decu, govori kako je poeziju pisala još u mlađim danima.

Počela sam svoj književni život drugačijim žanrom. Bile su to dečije priče, ali negde prirodno sam se vratila zapravo na poeziju, jer sam tokom srednje škole negde stalno nešto piskarala. Poezija je za mene kratka, brza, pogađa duboko. Sa jedne strane zato je ljudi možda toliko, neću reći ne vole, ali plaše se toga da je čitaju, jer ih ona pogađa baš tamo gde treba i odmah. Zato je volim, izjavila je Jovana. 

Inspiracija za pisanje kod nje došla vremenom. Bila je polaznica radionice za pisanje poezije kod Zvonka Karanovića, a pre toga se već bavila pisanjem. Međutim, kako kaže, u jednom trenutku je bilo previše pesama. Dodaje da kada se bavite nekim vidom stvaralaštva, u jednom trenutku dođe do zamora i potrebno je napraviti malo mesta. Na Karanovićev nagovor je zatim koncipirala svoj rukopis i to je bio neki početak. 

Svaki umetnik upravo i zavisi od svoje inspiracije, koja se nekad može izroditi lako, ali isto tako mnogi stvaraoci su često u potrazi za njom, ako ona ne stigne do njih. Za sve to potrebno je nekad i malo više vremena. 

Pesnik najviše stvara u doba nemira, dilema, različitih vrsti pritisaka, bilo onih koji dolaze iznutra, bilo onih koji dolaze iz nekog spoljnog sveta i svaka vrsta stvaranja je vid njegove borbe. Tako da ako, i sa te strane posmatramo, on ima odgovornost u bude uvek na oprezu i na straži da stvara. Pesnik je u deficitu sa inspiracijom kada je sve sasvim u redu. Sreća, to nije gotovo nikada. Mislim da čak i kada se nađemo u trenucima neke slabije inspiracije, osnovni alat je knjiga ponovo, čitanje novih sadržaja, stalno čitanje. Stalnim čitanjem zapravo inspiracija dolazi sama i uvek je ima negde u rezervi, kazala je Jovana. 

Jedan od najpoznatijih jugoslovenskih pesnika, poreklom iz Niša, Branko Miljković, rekao da je pesnik oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje i sam umire. Upitali smo Jovanu kako ona gleda na tu izjavu. 

To je verovatno tačno. Ne bih se usuđivala da u njegovom gradu kažem bilo šta drugo. Branko Miljković je važna figura i gotovo sve što je izašlo iz njegovog pera je zaista istinito i primenljivo je i na savremeno dobra. Ovo bi bila dobra prilika da kažem da mi se zaista dopada to što Niš i dalje čuva uspomenu na njega. Ne bi trebalo da nikada od njega pobegne, ali mislim da je vreme da se Niš okrene i nekim savremenim tokovima, da izađe malo iz tog kaveza književno-teorijskih pojmova i nekih tradicionalih narativa kada je reč o stvaralaštvu, i da da šansu nekim drugim oblicima izražavanja, što naravno čini društvo književnika i prevodilaca grada Niša, izjašnjava se Jovana. 

Što se tiče književne scene i uzora, Bajagić ističe da je poslednjih godina dosta istraživala poetsku srpsku i regionalnu scenu. Dodaje da je oduševljena brojem mladih ljudi koji pišu.

S jedne strane, želela bih da ih sve pobrojim, a sa druge strane se bojim da ću nekog izostaviti. Zaista moram da kažem da poslednjih godina nisam, recimo možda u poslednjih pet, i ako je ona izašla pre jedno dve godine, pročitala bolju zbirku od zbirke Vladena Krečkovića „Pariz, Teksas”. Pored toga, tu je Suzana Džuvers, sjajna mlada pesnikinja i mnošto, zaista divnih savremenih pesnika. Žao mi je što ih nema više u Nišu. Gotovo svi su iz Beograda i nadam se da ćemo i ovom knjigom i nekim angažovanjima društva malo to promeniti, kazala je ona. 

Da podsetimo, Jovana Bajagić je i autorka zbirke priča pod nazivom Deca za priče. Višestruko je nagrađivana na takmičenjima u besedništvu, a svoja dela je objavljivala u više časopisa i zbornika. Učestvovala je i na više književnih festivala. Laureat je novosadke književne nagrade Duško Trifunović i nagrade književnog kluba Ivo Andrić iz Zemuna. Učestvovala je i na više književnih festivala. Takođe, osnivač je grupe Niške devojke, ali i član Studentskog kulturnog centra.