„Nađi u sebi bolji svijet i za njega bori se” glase stihovi nikšićkog pank benda „Društvo skrivenih talenata”. Navalom društvenih mreža pre petnaestak godina, identitet je postao fluidna kategorija. Nekoliko klikova dele nas od jedne nove osobe koju ćemo prezentovati svetu. I tako oblikovani po meri kapitalističkih prohteva gde je imperativ sreće nužan faktor, izlazimo pred publikom koja, iako zna sve napamet, „uživa” u našem performansu. Jednodimenzionalnost i predvidljivost postali su neophodan alat za građenje slike koja često nema nikakve veze sa stvarnim stanjem stvari.
Može li stvaranje novog identiteta biti umetnost? Za odgovor ćemo se vratiti na početak 20. veka i sledeće stihove:
Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu,
I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;
Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima
I koristimo u praktične svrhe,
Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk.
Autor ovih stihova je portugalski pesnik Fernando Pesoa. Oduvek sklon depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando Pesoa, čije prezime na portugalskom znači ličnost, smatrao je sebe različitim bićem i stvorio je u svom duhu mnoštvo likova koje je zadužio da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da postane drugi i bude mnogostruk kao svemir, ispuniće članovi njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, heteronima koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, a u pojedinim slučajevima i smrt.
Svaki od njih ima svoj izgrađeni pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil i svaki predstavlja otelovljenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku. U polifoniji ovog razuđenog i mnogostrukog dela koje stvara preko sedamdeset autora različitih žanrovskih i poetičkih opredeljenja, izdvajaju se četiri dominantna glasa, osobene jačine i tonaliteta– četiri zasebna pesnika, jednako značajna i velika po složenosti tema i kvalitetu stiha: Alberto Kaeiro, Rikardo Reis, Alvaro de Kampos i Fernando Pesoa - ortonim.
Jedan od onih koji zauzima najistaknutije mesto u obilju heteronima koje je Pesoa stvorio je Alberto Kaeiro. Ostao je rano bez roditelja, stekao je samo najosnovnije obrazovanje, a živeo je usamljenički i skromno u kući svoje baba-tetke. Srednjeg rasta, svetlosmeđe kose i bistrih plavih očiju deteta koje se ničega ne plaši mnogo je više podsećao na nekog Grka iz drevne Helade nego na Portugalca. Pripadao je, po Pesoinoj definiciji, retkoj i snažnoj rasi takozvanih oslobodilaca koji, poput vatre, dominantnog elementa koji vlada njihovim bićem, deluju na ljude tako što sažižu u njima sve ono što je sporedno i ostavljaju ih ogoljene i stvarne, autentične i iskrene.
Kampos ga je smatrao jedinim istinski iskrenim pesnikom na svetu, a Reis genijem koji je suviše individualan i nov da bi se mogao porediti s drugim velikim pesnicima. Živeći izvan civilizacije, u pastoralnom okruženju livada i pašnjaka, potoka i šuma, Kaeiro opeva ono što vidi svojim pogledom plavim kao nebo bez posredništva misli, ideja i imaginacije ili bez potrebe da išta tumači ili vrednuje. Nemam nikakve filozofije, imam čula, ponavljaće ovaj pesnik čija je poezija, kao svojevrsno umeće gledanja, prirodna i spontana kao rađanje vetra.
Težeći apsolutnoj objektivnosti i smatrajući da su u pesništvu najvažniji čulni utisci, a da mišljenje može biti samo sinonim osećanja, ovaj pesnik zadovoljava se imenovanjem i nabrajanjem stvarnih stvari, poričući im bilo kakav transcendentalni smisao ili skriveno značenje. Za ovog paganina i panteistu, vrhovno božanstvo zove se Priroda (uvek sa velikim početnim slovom), ali ona nam se ne ukazuje kao jedna sveobuhvatna celina, već kao beskonačan niz pojedinačnih stvari. U sistemu Prirode, kako ga Kaeiro vidi, ne postoji nikakva hijerarhija u vrednosnom smislu, jer je sve podjednako važno i vredno, a čovek nije gospodar prirode, već samo jedan njen deo, brat drveća, cveća i trave, životinja i kamenja.
Da bi se vratio prirodi od koje ga je civilizacija odvojila i udaljila, čovek treba da se oslobodi celokupnog nasleđa religije, morala, filozofije, da se oslobodi hrišćanskog bremena prvobitnog greha i povrati iskonsku bezazlenost i čistotu koje bi mu omogućile da uspostavi saglasje sa svetom kako bi postigao sklad i sa samim sobom. Nauk ovog neukog Učitelja svodi se pre svega na odučavanje od svega naučenog, na oslobađanje od onog neudobnog odela koje su nam skrojile filozofija, teologija, politika, ideologija, umetnost i kultura. Za pesnika koji misli i piše prirodno kao što cveće ima boju, poezija, a ni bilo koja druga umetnost, nisu tekovina civilizacije, već imanentno svojstvo čovekovog bića. Otud su njegove pesme ujedno i svojevrsna ironična kritika upućena svim onim pesnicima zaokupljenim pitanjima stila i jezika koji obrađuju svoje stihove kao drvodelja daske.
Jedna od pesama ciklusa Čuvari stada Alberta Kaeira:
XXI
Kad bih mogao da zagrizem celu zemlju
I osetim njenu slast,
Bio bih srećniji na tren...
Ali ja uopšte ne želim uvek da budem srećan.
Čovek, s vremena na vreme, mora da bude nesrećan
Kako bi mogao da ostane prirodan...
Nije baš sve sunčan dan,
I za kišom se vapi, ako je dugo nema.
Zato prihvatam i sreću i nesreću
Prirodno, kao neko što se ne iščuđava
Što postoje planine i ravnice,
Što postoje litice i trava...
Najvažnije je biti prirodan i miran
U sreći i nesreći,
Osećati kao što se gleda,
Misliti kao što se hoda,
A kad dođe smrtni čas, setiti se da umire dan i da je zalazak lep i lepa noć koja predstoji...
Tako jeste i neka tako i bude...
O autoru
