Godine prolaze, ljudi odrastaju, a šta je sa njihovim životima? Da li i život ide dalje, da li se nešto menja? Da li se menjaju mišljenja, stavovi, ponašanja, navike? Da li neko uopšte zna šta radi u životu? Da li učimo nove stvari, da živimo životom koji samo ide napred — ili to baš i nije tako? Šta ako smo zagljaveni i izgubljeni? Ako nemamo posao, ljubav, stalan dom ili porodicu? Tako zasigurno živi četvoro ljudi u ranim dve hiljade desetim godinama u Beogradu. Ovo je priča o Anđeli, Ljubi, Filipu i Saši, glavnim likovima serije „Jutro će promeniti sve”. Njihovi životi ne predstavljaju uredne fotografije iz časopisa, već mozaik sastavljen od privremenih poslova, neuspelih ljubavi, stanova sa prozorima koji gledaju u tuđa dvorišta i večera koje se sastoje od jaja na oko i hleba. Ovo je priča o najboljim drugarima koji u svojim ranim tridesetim godinama žive, ali da li i kako preživljavaju je pitanje na koje je teško odgovoriti.
Godine se nekada čine da lete, nekada da se vuku. Ljudi odrastaju, lice im se menja, ruke postaju grublje, korak sporiji. Šta se događa sa životima? Neki se zaklinju da znaju šta rade, a drugi priznaju da lutaju — ili to barem priznaju sami sebi, u tišini, kada se ugase svetla.
Anđela predstavlja sidro grupe, ali i osobu koja stalno traži svoje sopstveno sidro. Ona žudi za sigurnošću, ne grandioznim snovima, već onim jednostavnim: za poslom na koji može da se osloni, domom koji miriše na njene stvari, osećajem da negde pripada. Uvek će pronaći način da nasmeje druge, ali retko kada sebi priznaje koliko je umorna od borbe da sve drži pod kontrolom. Njena snaga je u brizi za druge, a njena slabost u tome što često zaboravi na sebe. Ljuba je glas koji kaže ne svemu što mu guši dah. Buntovan, emotivan, nepredvidiv, spreman da menja gradove, poslove i ljude samo da ne bi ostao zaglavljen u tuđim očekivanjima. Za druge, on je hrabar. Za sebe, često izgubljen. Ljuba ima potrebu da stalno ide dalje, ali ponekad ne zna da li beži od nečega ili ka nečemu.
Za razliku od njega, tu je Filip, večiti strateg. On veruje da za sve postoji pravi trenutak, pravi plan, savršen početak. Zbog toga mu život prolazi u pripremama, u samo još malo koje se ponavlja iz dana u dan. Njegov um je oštar, humor ironičan, ali srce često nesigurno. Filip ume da vidi rešenje za sve, osim za sopstvene probleme. Aleksandra, koja preferira da je zovu Saša, tiha je, ali pažljiva. Ume da sluša i primećuje ono što drugi prelete pogledom. Nada se da će vreme, samo od sebe, izravnati neravnine života. U toj nadi leži i njena slabost, ona previše čeka, a premalo se kreće. Ipak, Saša je ona na koga se svi mogu osloniti, čak i kada sama oseća da nema dovoljno snage.
Dani ovog društva teku u krug. Izgrađeni su od istih jutara u istim kafićima, istih trotoara do stanica tramvaja, istih razgovora o planovima koji se stalno pomeraju za kad bude bolje. Ima večeri kada se sve zaboravi: čaše vina na terasi, glasni smeh koji se preliva preko ograde, vetar što miriše na reku i letnje kiše, muzika iz bara u kome su svi stalni gosti. Ima noći koje se produže do zore, sa cigaretama na prozoru i razgovorima o tome da li su već zakasnili za sopstvene snove. Beograd im je i scena i učesnik, grad u kojem se nada i razočaranje sreću svakog dana. Fasade koje kriju istoriju, grafiti što čuvaju tuđe ispovesti, dvorišta koja gledaju njihova sitna svakodnevna čuda. Tramvaji koji prolaze kao metronomi, mereći vreme između jedne i druge šanse.
Njih četvoro su više od prijatelja, oni su mala improvizovana porodica koja se drži zajedno, čak i kada svako od njih ide u svom pravcu. Ipak, svako nosi sopstveni teret, sopstvenu tišinu i sopstvenu priču koja ga oblikuje. Njihovi putevi se prepliću u danima koji liče jedni na druge, a Beograd je tu da ih čuva i troši u isto vreme. Grad im daje pozornicu za male pobede i jednako male poraze, za noći koje mirišu na kišu i dane koji se razvlače u beskraj.
Ovo nije samo priča o njima. Ovo je priča o svima koji čekaju da im život stane na svoje mesto, ne shvatajući da možda nikada neće. Ovo je priča o svima koji misle da će ih jedno veliko jutro probuditi u novoj stvarnosti, a ne vide da se promene kriju u sitnim trenucima. U jednoj iskrenoj rečenici, jednom odvažnom da, jednom koraku dalje od mesta na kojem stoje.
Jutro će promeniti sve nije samo priča o četvoro ljudi, već o svima koji stoje na raskrsnici, o ljudima koji su umorni od praznih obećanja, ali još uvek previše tvrdoglavi da prestanu da sanjaju. O onima koji čekaju veliko jutro, ne shvatajući da možda promena neće doći kao buđenje, već kao sitni pomak: jedan iskren razgovor, neplanirani zagrljaj, odluka da se krene u drugom pravcu, makar za jedan korak. Možda se ništa ne promeni preko noći. Možda i ne treba. Možda je dovoljno da, između juče i sutra, postoji danas.
O autoru
