Kada njen muž dobije funkciju ministra bez portfelja i time vine i njega i njegovu suprugu u visine dna društvenopolitičkog taloga, kod supruge ovog čoveka budi se žeđ za moći koju toli njeno samonametnuto zvanje Ministarke. U suštini, ona je sve ono što viđamo i danas, a što se može uočiti u većini demokratskih zemalja bivše Jugoslavije. Kako se predstava samoinicijativno oslanja na Andrićevu Gospođu Ministarku, na taj način nema u njoj ničeg inovativnog u poređenju sa njom, sem što joj je udahnut život kakav danas poznajemo. Digitalna komunikacija putem, najčešće, Tvitera i Instagrama, sredstvo je komuniciranja i prenošenja ideja širokim narodnim masama, čime se često služe političari.
Ono što je ostalo isto, a što su glumci na ubedljiv način preneli, jeste neprolazni nepotizam, neovlašćeno mešanje u politiku i bahata zloupotreba, ne pozicije na kojoj se samoprozvana ministarka nalazi, već pozicije njenog supruga. To joj daje moć da svojim koristoljubljivim rođacima podeli najviše funkcije u zavisnosti od sfere za koju misle da su obučeni. Na taj način, propaloj tabloidnoj novinarki, koja navodi da radi u nezavisnom i slobodnom mediju, koji ipak ovisi o nekome, obećava fotelju direktorke Javnog servisa. Nekadašnjem pripadniku Saveza komunista i birokratizovanog i narodu otuđenog sistema, obećava penziju i orden, dok influenserka dobija zvanje državne influenserke koja će državu predstavljati na crvenim tepisima. Pseudointelektualac i nadrifilozof, koji je sposoban samo za citiranje filozofa, sociologa, sociolingvista i socioantropologa, zahvaljujući ministarki postaće direktor Akademije nauke i umetnosti. Jedan od svih njih bio je deo preko deset političkih stranaka, ali kako je rekao, one nisu pripadale njemu, već on njima.
Scena iz predstave Bez portfelja; Foto: Ana Adamović
Kad ministar bez fotelje (bez funkcije, bez glasa, bez portfelja) sazna šta je njegova žena uradila, ostaje ponižen, posramljen i ogoljen pred auditorijumom, što je najupečatljiviji momenat celog komada. Pokazuje nam da nema goreg osećanja od ljudske sramote, a njegovog lika, koji obnažen gleda zaprepašćeno u tamu, na uverljiv način dočarao je Dušan Kovačević. Tokom trajanja nečega što po formi liči na konferenciju za medije, svi akteri nepotističkog lobiranja bezpostojećeg ministarstva i njenih članova, sede na stolicama i brane se negiranjem svega što su učinili kako bi došli na pozicije na kojima se nalaze. Ovaj čin oslikava sve što posmatramo, a što bi lik Dubravke Vukotić Drakić rekao: mi ćutimo na sve to.
Ćutimo na lupež i bulevarsku štampu. Izvinjavamo se lopovima koji nas potkradaju, čime se utapamo u duboke vode u kojima ne umemo da plivamo. Čučimo poput vrapca na grani i tako, ni na nebu ni na zemlji, gledamo slobodi u oči, promatramo udaljeno more oblaka, gradove koji nisu tu, samo u onim trenucima kada smo u nekoj REM fazi snova. Kada nosivost grane oslabi, budimo se i nastavljamo da tonemo u sve dubine našeg postojanja.
Foto: Ana Adamović
Pesma koja prati celu predstavu, od početka do kraja, jeste pesma Selin Dion My heart will go on iz Titanika. Ona ilustruje upravo tu permanentnu revoluciju, što bi rekao jedan davni čovek iz ministarkinog davnog života. Ovaj brod tone, a tonu sa njim i naš ponos, dostojanstvo, moral i ljudskost. Pitanje koje se samo nameće jeste do kada će nastaviti da tone – dok ne potone, a potonuće kada na čovečanstvo tačku stavi samoizdaja. Branislav Mićunović još jednom je pokazao da se kroz umetnost pričaju gole istine, pa makar i u ogledalu.