Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Kultura

Barbelo, mi smo za žaljenje

Anđela Jeremić & Dragan Jevremović 28.11.2022. Komentari

Predstava „Barbelo, o psima i deci”, u koprodukciji pirotskog i niškog pozorišta, održana je 25. novembra premijerno u Narodnom pozorištu. Predstava je rađena po komadu Biljane Srbljanović, a u režiji Stevana Bodrože. Glumačku postavu za ovaj komad čine: Marko Pavlovski, Evgenija Stanković, Aleksandar Radulović, Milica Filić, Danijela Ivanović, Aleksandar Aleksić, Aleksandra Stojanović, Milan Nakov, Zoran Živković i Natalija Geleban.

Foto: Dragan Jevremović

Porodična drama Barbelo, o psima i deci priča je o: egzistenciji, majčinskoj ljubavi, porodičnim odnosima, traženju smisla u besmislu, veri i manjku empatije koja je zadesila čovečanstvo. Scenografiju za ovu predstavu pripremila je Vesna Popović, kostime je radila Milica Kolarić dok je kompozitor Stefan Filipović bio zadužen za muziku. Angažman za scenski pokret pripao je Krenere Nezvati. U dvočasovnoj predstavi publika je imala priliku da doživi svaku emociju glumaca, o čemu svedoči dugotrajni i gromoglasan aplauz

Radnja se događa danas u tranzicionoj Srbiji. Dole kod mene, u rupi. I okolo.

U samu priču publiku je uveo Marko Pavlovski u ulozi naratora i lutalice. Ono što je privuklo pažnju je njegov kostim, budući da je celu predstavu proveo na štiklama. Narator nas uvodi u scenu monologom u kom spominje mladu ženu koja plače i drugu koja šeta svog psa i takođe plače. Osvrće se na one koji ne plaču, a nije da nemaju zašto, a pominje i da on sam stalno plače. Pravi se paralela između bogatog materijalnog života i ruba egzistencije, u ulici gde je jedna kuća, jedna klupa i groblje. Zavesa se potom otvara i na bini je porodica. Milica, koju tumači glumica Milica Filić, izgubljena tumara, a potom shvatamo da je izvršila samoubistvo. Pokraj nje je njen muž Marko (Milan Nakov) i mali sin Zoran Zoza (Aleksandar Radulović). Otac ne može objasniti svom detetu da se nalaze na groblju i da njegove majke više nema, međutim kroz njihov dijalog Zoza postavlja pitanje na koje već u sebi ima odgovor. Kroz ovaj razgovor oca i sina postavlja se pitanje o životu posle smrti, da li odluke koje donosimo tokom života utiču na to postajemo li anđeo, idemo li u raj ili pakao?

Dete je debelo i mora da smrša!

Scena iz predstave; Foto: Anđela Jeremić

Sa novom scenom dolazi novi lik. Milena (Evgenija Stanković) je Markova nova supruga, odnosno Zozina maćeha. Kroz prizmu porodičnog ručka se prožima nezdravi odnos ove male porodice. Muž i žena se ne razumeju međusobno i kao stranci su, dok ni malog Zozu niko ne razume, te on utehu pronalazi u hrani. Upravo ovde se pokreće rasprava o proždrljivosti, biblijska poruka biti umeren ne važi za ove likove. Zoza je neumeren u hrani, proždrljivo kroz čitavu scenu jede veknu hleba i traži još. Sa druge strane saznajemo više i o Marku: u pitanju je partijski kadar koji u poslednje vreme napreduje i pretenduje da postane neko bitan, zbog čega je zapostavio porodicu. Njegova proždrljivost za sticanjem ugleda dobro je donela samo njemu i to isključivo na poslovnom planu. Milena živi u svojoj apatičnosti prestižnog života, Zozino ponašanje je frustrirajuće za nju, a iz nezadovoljstva života i monotonosti želi da pobegne tako što planira da zatrudni.

Svaki lik u daljem toku predstave, ima svoje demone sa kojima se bori na specifičan način, ali na kraju se sve svede na životno nezadovoljstvo. Dragan (Aleksandar Aleksić) je čovek u srednjim godinama sa strahom od istih, živi sa ocem i psom, poročan je i nema perspektivu. Kučkarka (Aleksandra Stojanović) je jedina koja opominje da moramo da se probudimo iz hibernacije i da se osvrnemo oko sebe, a sa svojom samoćom se bori okružena psima koje smatra svojom decom. Mila (Danijela Ivanović), Milenina majka, žena je koja se osamljuje svojom odlukom, ne javlja se i plaši se pitanja na koje odgovore nema. Drago (Zoran Živković), Draganov otac, namrgođeni starac kome ništa nema smisla, u svemu vidi samo povod za žaljenje od kako mu je žena umrla. Doktorka (Natalija Geleban) je pak isfrustrirana žena koja svoje nezadovoljstvo prenosi na posao. Svi oni pokušavaju da se oslobode svojih stega, ali sve je to začarani krug.

Čekam da se vrati. Da dođe po mene.

Scena iz predstave; Foto: Anđela Jeremić

Cela predstava je zapravo alegorija porodičnih odnosa i upoređivanje sa ostalim ljudskim tragedijama. Dijalog malog Zoze i Dragana upućuje na odrastanje i život bez majčinske ljubavi koja se ne može nadomestiti. Milica, koja je na početku izvršila samoubistvo, ipak predstavlja i svoju stranu priče. Pominje kako joj smrt nije teško pala: Život nije važna stvar, smrt je neutralna i ne boli mnogo kada se desi, samo mi dete strašno nedostaje. Sa druge strane, kao što kuja prihvata štence bilo da su njeni ili ne, Milena prihvata Zozu. Majka je titula koja se stiče građenjem poverenja i ljubavi. Baš zbog toga, Zoza se odriče svog biološkog oca Marka koji nije imao razumevanja, da bi ostao sa Milenom koja je bila tu za njega i razumela njegov dečji um. Tako je Zoza razbio ogledalo i odlučio da neće biti Markova refleksija. Kroz scenario se stalno provlači pitanje da li i kako roditelji mogu da znaju kakva će im deca biti, a sa druge strane stoji samo nesebičnost da se jednom detetu podari život, bez obzira kako ono bilo. Roditelji plaćaju dugove za grehe koje su počinili nad svojom decom, ali na kraju veći ceh plaćaju upravo deca. Decu ne treba zanemariti ni kad su odrasla. Svi ljudi žele da se vrate u pređašnje strane, u stomak kod majke gde su najbezbrižniji ili u majčino krilo gde mogu prebroditi sve brige.

Samo je težak ovaj gusti mrak...

Scena iz predstave; Foto: Anđela Jeremić

Jedan od najpotresnijih segmenata priče jeste monolog Marka Pavlovskog u kome on iz uloge naratora prelazi u kožu lutalice. Pas lutalica koji živi na groblju kao hroničar odnosa živih prema mrtvima, nam priča o zaboravljanju i sebičnosti. Imaju li mrtvi pravo na svoju samoću? Lutalice nisu za žaljenje jer su slobodne, mi smo za žaljenje. Za žaljenje smo jer robujemo, robovi smo apsurdnih pravila, rutine, straha od smrti... Neko samo čeka da umre zavezan za uzicu, dok se neko odvezao i odlučio da živi. Nihilizam je tema koja se nekoliko puta provlači kroz tekst: Bog ne stanuje u toj kući, Bog ne živi tu među masnim, prljavim ljudima. Može li Bog živeti onde gde nema empatije i ima li prostora da volimo Boga ako ne volimo sebe? Hoćemo li posle smrti ponovo videti sve one koje smo izgubili za života? Da li je raj nešto što nas čeka posle smrti ili smo se rodili u raju?

Vi, naravno, razumete da predstava govori o svima nama?

kultura,predstava,Narodno pozrište Niš,Narodno pozorište Pirot,barbelo, o psima i deci,Stevan Bodroža,Biljana Srbljanović,kritika,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.