Da li ste ikada čitali o moru, a pod svojim prstima stvarno osetili pesak?

Knjiga „Sitničarnica kod srećne ruke”, autora Gorana Petrovića, je izuzetno specifična knjiga. Ona sadrži neverovatnu priču, dok čitalac prolazi kroz štivo oseća da je na mestu zbivanja, da i sam postaje lik. Ova knjiga je dobila neke značajnije nagrade za književnost, a to su „Ninova nagrada”, „Vitalova nagrada” i „Nagrada Narodne biblioteke Srbije” za najčitaniju knjigu. Naime, roman je posvećen onome što junaci nazivaju „potpunim čitanjem”, tačnije fenomenom proživljanja napisanog dela kao dela svakodnevnog života. Samim čitanjem opisa okeana, čitalac se njime može prošetati, a kasnije i u stvarni svet preneti pesak na svojim cipelama.

Priče o pričanju priče nesumnjivo imaju svoje mesto u savremenoj književnosti. Tema književnosti postala je književnost. Goran Petrović piše roman o romanu bez romana.

Sa magijom potpunog čitanja, nesvesno se upoznaje jedan od glavnih likova, Adam Lozanić, apsolvent književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, koji, pored muka sa rokovima za završetak studija, poslom koji ne obećava i studentskim životom uopšte, dobija i neopisivo težak zadatak, čiji su cilj i poslodavci uznemirujuće zagonetni. Kada se na sve to doda i neočekivano velika suma obećana za preciznu lektiru romana, dobija se vrlo vešto ispleten zaplet.

Foto: privatna arhiva

Upravo taj, ne baš sasvim uobičajen zadatak, odvešće Adama u središte priče o Anastasu Branici, čija se lična istorija tesno prepliće sa istorijom ove zemlje, tačnije svih zemalja kojima su ovi prostori bili nazivani od početka do sredine prošlog veka. Dok u Beogradu besne političke tenzije i ratovi, u Anastasovom životu besne i porodične tragedije kao i jedna posebna ljubavna priča. Ta ljubavna priča, koja se bukvalno odvija u knjigama, biće povod za stvaranje dela Moja zadužbina, koji je centralna pozornica samog romana Sitničarnica kod srećne ruke. Pozornica na kojoj su junaci sami čitaoci, jer, kako je i sam Petrović izjavio knjiga u slavu čitanja, odnosno nečega bez čega ne postoji književnost. Pisac i knjiga nisu sami po sebi dovoljni, potreban je čitalac.

Tamo gde vreme uzima stvar u svoje ruke i počinje da teče onom brzinom kojom čitalac to odredi i tamo gde se lepota prostora stvara rečima, čitalac uspeva da pronađe nešto što ga spaja sa drugima sličnim sebi.