Film režisera i scenariste Džordana Pila koji datira iz 2017. godine, a koji nosi kratak, a opet privlačan naziv „Beži”, predstavlja nov i originalan pogled na horor žanr spajajući jezive elemente sa društvenom satirom koja istražuje pitanja rasnih odnosa u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovo delo, koliko god da je zastrašujuće, ima i očiglednu ulogu prosvešćivanja ljudi. Glavne uloge u filmu tumače: Danijel Kaluja, Alison Vilijams, Ketrin Kiner, Bredli Bitford, Kejleb Landri Džouns.
Film počinje veoma neuobičajenom scenom koja prikazuje muškarca afroameričkog porekla dok ide ulicom i priča telefonom. Iz tog razgovora ne možemo saznati mnogo, ali su informacije sasvim dovoljne za shvatanje onoga što sledi u daljim scenama. Njega neko, za sada nepoznat, udara po glavi, onesvešćenog ga stavlja u gepek automobila i otima ga.
Scena koja prikazuje vozilo koje se polako udaljava, tiha noć i drveće sa obe strane ulice već u tim prvim scenama grade jezivu atmosferu. Detalj koji je značajan, ali koji nije toliko istaknut je oko koje je zapravo oblik koji je izgradilo granje drveća. Naizgled slučajnost, simbol oka će se ponavljati kroz ceo film na mnogo načina.
U sledećim scenama upoznajemo mladog Afroamerikanca Krisa Vašingtona koji sa svojom devojkom Rouz odlazi u posetu njenoj porodici. Od samog početka njihove interakcije, oseća se određena doza neprijatnosti i nemira. Kris strepi od toga šta će reći Rouzini roditelji, s obzirom na to da su ona i cela njena porodica belci. Ipak, bez obzira na anksioznost koju oseća, ovaj naizgled skladan i zaljubljeni par odlazi na put.
Neprijatne situacije se tu ne završavaju, već ih prate poput neke kletve koja ih je začarala, ili, u ovom slučaju, bolje je reći da su u pitanju suptilni znakovi koji kao da su govorili: Ne idi tamo. Ničim izazvano zaustavljanje vozila od strane policajca i iznenadni udar jelena na sred puta kao da nagoveštavaju da će se nešto loše desiti.
Kada Kris i Rouz dođu na imanje njenih roditelja, dočekaju ih Din, Rouzin otac koji je neurohirurg, i Misi, Rouzina majka, koja je psiholog, ali koja se bavi i hipnozom. Na prvi pogled, porodica Armitidž je savršena, ali postoji nešto što je privuklo pažnju Krisu – posluga, baštovan i kućna pomoćnica su Afroamerikanci. Ipak, bez neke realne osnove, sumnja ostaje samo sumnja.
To veče kreću da se dešavaju čudne stvari.
Kris je tokom noći izašao u dvorište jer nije mogao da zaspi, ali je video Misi. Oni kreću da pričaju, atmosferi doprinose muzika i zvučni efekti, a same činjenice da je oko njih mrak i tišina i da svi drugi ukućani spavaju, samo dodaju određeni nivo straha.
Misi to veče hipnotiše Krisa, te saznaje kako je njegova majka preminula i zašto se on oseća krivim zbog njene smrti. Ovde film dostiže svoj emocionalni vrhunac. Saznanje o tragičnoj sudbini njegove majke, ali i traumama koje Kris čvrsto nosi u sebi su ključni za razumevanje ovog lika. Intezivan i autentičan prikaz Krisovih sećanja i reakcija je snažan. Ova scena samo povećava empatiju gledalaca prema Krisu.
Scena iz filma; Foto: SDL redakcija/ Andrijana Popović
Već drugi dan njhove posete, porodica Armitidž organizuje zabavu kako bi svi porodični prijatelji i porodica upoznali Krisa. Svi, na prvi pogled fini, postaju čudni Krisu. Njihova interakcija, njihova odeća (svi su obučeni u tamne boje sem Krisa), kao i sama atmosfera izazivaju veliku nelagodu. Dok posmatraju tih par scena, gledalac kao da može osetiti sve negativne emocije koje i Kris oseća.
Ipak, definitivno najčudnija stvar koja se događa jeste upoznavanje gledalaca sa novim, ali ipak starim i dobro poznatim likom – Loganom Kingom.
Scena koja briljira u svojoj sposobnosti da prikaže dehumanizaciju Krisa na način koji je istovremeno suptilan i zastrašujuć jeste ona koja se tiče aukcije zamagljene igrom binga. Korišćenje binga kao metafore za aukciju oslikava hladnokrvnost bogataša. Tišina koja prati ovu scenu, uz minimalne zvukove, samo pojačava napetost.
Baš se kroz nju može videti dobra domišljatost i kreativnost režije Džordana Pila. Ono što je jedinstveno, kako u ovoj sceni, pa tako i u celom filmu, ali i ostalim njegovim delima, jeste sposobnost da se kroz jednostavne, ali i moćne simbole predstave duboki društveni problemi.
Dalje, gosti odlaze, a Kris se užurbano pakuje. Rouz, sva uplašena i pod stresom, ne može da nađe ključeve koliko god ih tražila. Tu dolazi do preokreta. Kris dolazi do saznanja da cela njihova porodica iza zatvorenih vrata radi nešto nezamislivo. Rouzin otac, koji je, kao što je već pomenuto, neurohirurg, vrši transplantaciju mozga, te na taj način belac može kontorlisati Afroamerikanca, dok je ovaj drugi svestan svega, samo što ne može da kontroliše svoje telo.
Jedino što odaje žrtve ovog, može se slobodno reći, bolesnog čina, jesu oči, za koje važi ona poznata rečenica koja glasi: Oči nikada ne lažu.
Kris uspeva da se oslobodi hipnoze, te radi ono što mora kako bi preživeo, dok je Rouz u svojoj sobi sa slušalicama u ušima. Ono što je specifično i što odiše notom užasa jeste činjenica da Rouz jede pahuljice i mleko odvojeno. Možda ova scena na prvi pogled i ne predstavlja nešto što može da se poveže sa njenim bizarnim likom, međutim, u njoj se može videti potpuna nelogičnost njenih akcija.
Takođe, ono što je još važno napomenuti jeste pesma koja ide u pozadini, odnosno (I've Had) The Time of My Life.. Sam naslov već govori o njenoj ličnosti i o tome kako se ne kaje zbog svojih akcija, već ih doživljaja kao trijumf.
Kroz sve ove scene, film Beži uspešno kombinuje psihološki aspekt i emotivnu dubinu i stvara složen prikaz glavnog lika. Ključne scene filma ne samo da doprinose horor elementima, već su tu kako bi i produbile povezanost između gledalaca i junaka. Kako se može zaključiti, Beži nije samo horor film, već predstavlja i snažnu kritiku društva.
Krisov lik je napravljen tako da se publika s njim saoseća. On je iskren, hrabar, veran osobama koje voli, optimističan, kreativan i odlučan. S obzirom na ove, ali i mnoge druge osobine koje Danijel Kaluja prikazuje kroz Krisov lik, nije teško shvatiti zašto gledaoci navijaju za njega. Za razliku od njega, glumci koji su se našli u ulogama negativaca, među kojima je većina likova, naišli su na neprihvatanje od strane publike.
Razlog je očigledan svi oni vrše eksprerimente nad ljudima koji na to nisu pristali. Međutim, ovde se javlja još jedna polemika, a tiče se rase, istorije i stereotipa. Kako je i sam reditelj filma par puta izjavio, primećuje se to da su belci večito loši, dok su Afroamerikanci žrtve, što se može shvatiti u određenom negativnom smislu, ali to nije bila prava namera Džordana Pila.
Ono što je film zapravo želeo da prenese jeste ukorenjen strah koji je prisutan u generacijama, a to je upravo odrađeno simbolički i kroz hiperbolu.
Pored svega toga, uspeh filma je bio neminovan. Ukoliko se u obzir uzme činjenica da je budžet filma iznosio 4,5 miliona, a da je zarada filma iznosila 255 miliona, može se zaključiti da je film bio profitabilan. Na 90. dodeli Oskara bio je nominovan u četiri kategorije, uključujući i za najbolji film i najboljeg glumca u glavnoj ulozi.
Pil je postao treći reditelj koji je za svoj prvi film dobio Oskara za najbolji originalni scenario, a takođe je i prvi Afroamerikanac koji je osvojio tu nagradu. Takođe, na 75. dodeli Zlatnog globusa, film je bio nominovan za najbolji muzički ili komični film i za najboljeg glumca u muzičkom ili komičnom filmu.
Da li je ovaj horor film uspeo da na adekvatan način obradi temu rasizma? Prosudite sami nakon gledanja.
O autoru
