Koliko li je samo bolno kada ni tvoja biološka majka ne želi da razume tvoj talenat, kada volite i nije uzvraćeno, kada živite u siromaštvu? Tada galebovi, poput Konstantina, izaberu da nije vredno živeti. I dok se svet pozorišta često slavi kao utočište za neshvaćene, publika je u Narodnom pozorištu u utorak, 7. oktobra, imala priliku da oseti svu težinu te rečenice. U okviru festivala „Teatar na raskršću” izvedena je predstava „Galeb” makedonskog ansambla Teatra „Jordan Hadži Konstantinov Džinot” iz Velesa, u režiji Aleksandra Ivanovskog.
Ivanovski je, zajedno sa dramaturškinjom Katerinom Momčevom, postavio Čehovljev tekst kao tihu borbu umetnika protiv sveta koji ne ume da sluša. Na sceni su se smenjivali ironija i melanholija, strast i umor, dok je publika reagovala živom emocijom, osmesima, uzdasima i na kraju dugačkim aplauzom. Predstava je od samog početka ilustrovala nezadovoljstva sopstvenim životom, konstantnu borbu zarad izlaska iz osećaja melanholije.
Predstava oslikava živote običnih ljudi od kojih svako teži nečemu, Kosta teži da postane slavni pesnik, da osvoji mladu Ninu, koja sa druge strane samo želi pažnju nadaleko poznatog pesnika Borisa. Boris oslikava čoveka koji ne zna šta želi, želi i Ninu, želi i Kostinu majku sa dozom gađenja, želi i samo da peca na jezeru. Maša, nesrećna zbog Kostine neuzvraćene ljubavi udaje se za Medvedenka, siromašnog mladića iz provincije.
Foto: SDL redakcija/Milena Kostić
Kroz celu predstavu provlači se simbol invalidskih kolica, u njima se nađe svaki nesrećni glumac ove predstave. Ona predstavljaju simbol paralize, u ljubavi, umetnosti, porodičnim odnosima i karijeri. Takođe, tu i je i mrtvi galeb u kutiji. Ova ptica simbol je slobode i ostvarenih snova, međutim ubijanjem ove ptice, Kosta stavlja do znanja da ova predstava neće imati srećan kraj. Njihova težnja osnovnim ljudskim potrebama, da vole, budu voljeni, da razumeju i budu shvaćeni, ovde je sputana i prikazana upravo kroz simbol ove ptice.
Poseban trenutak dogodio se u završnici: kiša koja je padala sa scene pojačala je osećaj nestrpljenja i tuge, kao da se vreme samo zaustavilo da bi publika mogla da udahne težinu poslednjih reči. To je trenutak kada Konstantin, mladi galeb, gubi smisao u ovom životu i izvršava samoubistvo. Mladi Konstantnin nije mogao da se nosi sa svojom Ninom, koja nakon shvatanja da Boris neće uzvratiti ljubav, se ipak, vraća njemu.
Foto: SDL redakcija/Milena Kostić
Slavica Manaskova kao Nina i Filip Hristovski kao Kosta pokazali su izuzetnu scensku hemiju, ona kao sanjar koji gubi sebe, on kao umetnik koji ne nalazi razumevanje. Janka Lefkova u ulozi Maše unela je grubu realnost i očaj, pretvarajući alkohol u jedini lek protiv neuzvraćene ljubavi. U senci slavne majke, sujetne glumice i sveta koji ne prašta neuspeh, rađaju se likovi koji, iako mladi, već nose tragove poraza.
Foto: SDL redakcija/Milena Kostić
Scenografija Filipa Đorđievskog i kostimi Sare Milevske svedeni su i funkcionalni, prepuštajući emocijama da budu centralni element predstave. Režija se ne oslanja na spektakl, već na tišinu, poglede i rečenice koje bole više nego pucanj. Kada Kosta podiže pištolj, scena ne šokira – ona samo potvrđuje da umetnost, kada je nerazumljena, postaje rana iz koje se ne može izaći.
Predstava ne traži sažaljenje, već razumevanje, postavlja pitanja kroz koja se mnogi ljudi danas susreću i u tome je njena snaga, u osećaju praznine koji ostaje kada svetla utihnu, a aplauz se pretvori u tišinu.
Ostaje pitanje, kako sačuvati galeba u sebi?
O autoru
