Da se ništa od vladavine kralja Aleksandra do današnjeg dana nije promenilo u ljudskoj naravi brdovite Srbije i Crne Gore pokazuje još jedno scensko delo Nebojše Romčevića „Pogovor”. Ova predstava svoje premijerno prikazivanje imala je 1. oktobra u Narodnom pozorištu. Sa istim početkom i krajem, iako u duhu komdije, „Pogovor” predstavlja tragediju vlasti, društva, samog pozorišta i tadašnjeg kralja. U ulogama koje su u punoj sali Narodnog pozorišta stavljali osmehe na lice našli su se Miroslav Jović, Vesna Stanković, Dragiša Veljković, Evgenija Stanković, Danilo Milenković, Petar Miljuš, Nikolija Mičić, Milica Majkić i Katarina Arsić.
Početnom scenom sahrane okupljeni na bini, umesto žala za preminulim, ponašaju se kao kritičari sopstvenog života. Figurativno postavljajući pitanje publici koja je najviše od njih tugovala, u tom trenutku i dalje je nejasno kako su svi oni povezani i ko su oni kojima treba da se sudi.
Kao da se kazaljke na satu okreću unazad, kako to biva u ovoj predstavi prvo sledi smrt, pa potom umiranje.
Nedugo zatim, postaje jasno ko sve njih povezuje- Bogoboj Rucović. Njegov lik bez lica, gradacijski tokom predstave dobija svoj sopstveni oblik. Da bi u tome uspeli, dobar deo postave okvirno sa sobom nosi više uloga. Te uloge, stavljene u ram onodašnjih prilika ne rade ništa drugo do uokviravanja karaktera Rucovića. Magnet za žene, crnogorski glumac koji u beogradskom pozorištu nikako ne uspeva da postane prvak drame, čovek kog i sopstveni otac, pritom sveštenik, ne želi ni na sahrani, ono je što najviše govori o njemu.
Foto: SDL redakcija/ Jana Stanojević
Prvi u redu monologa bio je monolog glumca Miroslava Jovića koji tumiči ulogu oca i sveštenika. On je predstavio vezu sa svojim sinom i teret njegove prošlosti pune izbora koji nisu priličili svešteničkom sinu. Iako je njegova priča u sebi sadržala notu emotivnosti, bilo je očigledno da nije lak zadatak dopreti do publike. Moglo bi se reći da je jedino ono što je i moglo da pojača utisak njegovo samo pojavljivanje u sveteničkoj odori, gde publika može, vodeći se današnjim stereotipima koji vladaju po pitanju svešteničke dece mogla samo da osudi, ali teško i da oseti.
Komičan deo predstave pripao je Vesni Stanković i Evgeniji Stanković. Ove glumice istog prezimena od tragedije prave komediju sopstvenog života, tadašnjeg i današnjeg društva u kome je ucena bila i ostala najveći pokretač i najjača kočnica ljudskog govora. I po aplauzu publike na kraju predstave bilo je jasno ko je ostavio najbolji utisak. Bez obzira koju ulogu su igrale i šta su u određenim momentima bile Bogoboju one nisu ništa drugo pokazivale do pukog talenta koje poseduju.
Foto: SDL redakcija/ Jana Stanojević
Katarina Arsić, Milica Majkić i Nikolija Mičić nose uloge žena koje je za života imao Bogoboj Rucović. Mada bi ova podela mogla da se okarakteriše više kao žena, devojka i ljubavnica, neosporno je da im je svima zajednička ljubav ka njemu. Međutim, svaka je imala drugačiji motiv za ljubav. Kaja ga je volela zbog onoga što je on bio u njenim očima, Olga je volela glumca kog je idealizovala, a Marija ga je volela zbog novca i pozicije koju je mogao da joj pruži u njegovom sospstvenom pozorištu. U strastvenim ulogama koje su imale, publika je mogla da da sud da ga je Katarina najviše volela, ali štafeta strasti pripada Olgi, ne zbog odnosa sa Rucovićem već zbog širine uloge koju Milica Majkić donosi sa sobom.
Dragiša Veljković koji igra ulogu upravnika pozorišta i alkoholičara kroz svoja dela predstavlja korumpirani deo društva. Bilo preko tuđih žena, novca ili ucene kod njega sve može samo je pitanje kako. Dok je Miroslav bio brilijantan u ulozi pijanice, glumca i Koste, Veljkoviću je definitivno bolje legla uloga povodljivog upravnika pozorišta u kojoj je ostvario brojne upečatljive monologe.
Foto: SDL redakcija/ Jana Stanojević
Kako i sve u ovoj predstavi ide od kraja, tako se i pri kraju vraćamo na početak. Danilo Milenković i Petar Miljuš u prvoj sceni već su na najidealniji način prikazali ličnost Bogoboja Rucovića. Pređašnje pomenuto teško disanje bili su zvukovi umiranja nikog drugog do Rucovića. U svom dijalogu oni ga opisuju kao nekoga koga ni Bog ne želi. Od uloge doktora, preko uloge pandura, pozorišnih kritičara i društvenog analitičara Petar i Danilo nose one uloge koje naizgled manje upečatljive, nose značajne poruke sa njima.
Radnja predstave Pogovor je dakle, kao što se može zaključiti, smeštena u vreme prelaska vladavine sa kralja Petra na mladog kralja Aleksandra i Dragu Mašin, pa sve do kraja njegove vladavine. Istorijski kontekst ove predstave prožet ljudskom stranom služi kao prikaz teške istine da su ljudi isti danas kao i pre takoreći 200 godina. Mentalitet društva koji kao teret nosimo vekovima na leđima, pomogli su da se svako u ovoj predstavi vidi makar i na sekund. Ogledalo političkih prilika, tadašnja kraljevina i sadašnja demokratija na kraju nisu ništa drugo do prikrivenog komunizma.
Predstava Pogovor na duhovit ali i tragičan način prikazuje suštinsku nepromenjivost ljudske prirode. Bogoboj Rucović, lik koji u ovoj predstavi postoji samo u formi njihovih reči, za ovaj komad jedino je otelotvorenje licemernosti, korumpiranosti i uzvišene ljudske ambicije zbog čega je i sama publika mogla da se zapita o univerzalnim moralnim vrednostima koje svaki čovek treba da nosi sa sobom.
O autoru
