U duhu poezije, drugi dan Sajma knjiga obeležen je promocijom knjige antologa i pesnika Miloja Dončića, pod nazivom „Antologije srpske poezije 20. veka” izdavačke kuće „Revnitelj” iz Niša. Predstavljanju knjige su doprineli Dragan Ognjanović i Ivan Cvetanović.
Predstavljanje bogate srpske pesničke antologije, drugog dana Sajma Knjige započelo je nezaboravnom notom – stihovima Stevana Raičkovića. Reči Raičkovića preplavile su publiku u sali, uvodeći je u atmosferu u kojoj je svaki stih dragulj poetskog umetničkog nasleđa ovog naroda. Ovaj trenutak bio je omaž velikom pesniku, ali i uvod u bogatstvo stiha koje ljubitelje pisane reči I emocija očekuju u antologiji Miloja Dončića.
Sijalica u samici, naš 20.vek – reči su kojima je cenjeni pesnik Miloje Dončić započeo predstavljanje svoje nove antologije, navodeći i od samog početka da se čak i onda, u vremenima ratovanja i siromaštva, za kulturu Srbije izdvajalo više sredstava nego danas. On ističe da sistem vrednovanja poezije onda bio opšte poznat i da su tadašnje antologije pravljene po hronološkom redu, autoritetski nastrojene, po geografskim parametrima, dok je cenzura najčešće dolazila iz centra subjektivnosti i jednoumja. Takvo pisanje, objašnjava, često je odvodilo ljude od istinskog bogatstva pisane reči. Svoje izlaganje o neprofesionalnom, i zasigurno, nekvalitetnom vrednovanju poezije onda, dokazao je navodići dva primera srpske kritike umetnosti I književnosti.
Svako vreme imalo je svoje dogove, večite referente književnog vrednovanja. Navešću dva primera, jednu od najvećih sramota za nacionalnu književnost. Vladislav Petković Dis imao je svog ubicu, Jovana Skeletića, koji se ipak pokajao. Druga žrtva knjževnog vrednovanja bio je ni manje – ni više, najveći srpski pisac 20. Veka, Miloš Crnjanski, koga je profesor Marko Ristić proglasio mrtvim pesnikom a da se nikada nije pokajao, objasnio je pesnik Miloje Dončić
Dončić ističe da se posebno zahvaljuje grupi zapostavljenih pesnika koji daju poseban sjaj ovoj antologiji, a to su Petar Pajić, Aleksandar Sekulić, Laza Vučkoviću, Velimir Milošević, i Branislav Petrović.
Svoju emotivnu i kurturološku naklonost Branislavu Petroviću Brani, ali i svoju sržbu i ljutnju zbog mnogobrojnih nepravdi koje su onda zadesile srpsko pesništvo, autor je dokazao i tako, što je prisutnima ispričao događaj velikog i nikako opravdanog poniženja ovog pesnika, uoči Međunarodnih Oktobarskih susreta pesnika 1999.godine. Dončić je napomenuo da naša poezija vapi za pretresom većih razmera.
Kada detaljno pretresemo ceo sistem književnog vrednovanja druge polovine 20.veka, doći ćemo do zaključka da je predlog Miroslava Lukića na pretres književnog podruma u Jugoslaviji, bio čak i blaga forma. Ove ogromne rupe u literaturi teško da se mogu zatvoriti samo prevenovanjem. Ovde je sigurno potrebna posebna književna operacija, zaključio je antolog Miloje Dončić.
Antologije srpske poezije 20. veka predstavlja dragocen dokument kulturne baštine, zbirku pažljivo odabranih pesama koje oslikavaju dinamiku i evoluciju srpskog pesničkog izraza tokom proteklog veka. Ona je vremeplov kroz različite istorijske, socijalne i kulturne kontekste koji su oblikovali srpsko društvo kako tokom 20. veka, tako i danas. U ovoj kolekciji, pesnički glasovi odjekuju kroz decenije, predstavljajući širok spektar stilova, tema i izraza a brojaći najveće pesnike tog vremena.
Foto: SDL redakcija/ Luka Vojinović
Nakon autora, publici se obratio Ivan Cvetanović, od samog početka pokušavajući da približi prisutnima autorovu ljutnju i vatru. Pozivajući se na poznate srpske antologe, Cvetanović objašnjava vrednovanje srpske poezije. Antologija je, kako objašnjava, najlepše cveće srpske književnosti.
Ono što je karakteristično za ovu antologiju, a videli smo iz pročitanog predgovora Miloja Dončića, on ima potrebu da brani one koje je vreme, koje je režim, koje je možda publika, kritičari, stavila po strani. približio je Cvetanović
Pozivajući se još jednom na pesnika Branislava Petrovića, zaključuje da Dončić brani one koji su nepravedno osuđeni. On priznaje da deli autorovo mišljenje o pravljenju jedne revizije, i ističe da kritičar praveći svoju antologiju zapravo govori o sebi.
Ono što je jedini garant da će pomenuti pesnici preživeti i nadživeti, a mnogi to već jesu, jeste talenat, objasnio je Cvetanović pozivajući se na reči velikog ruskog pisca Dostojevskog koje glase: Pisac bez talenta je hrom vojnik.
Ljubiteljima poezije, na kraju promocije obratio se i direktor biblioteke u Prokuplju, Dragan Ognjanović. On proveo je prisutne kroz istoriju i hronološki splet srpskih antologija poezije. Pre svega, ističe da je pesnik Miloje Dončić itekako iskusan i kvalitetan antolog.
On kroz svoje antologije iskazuje sve ono što iskazuje i u svojoj poeziji, naglasio je Ognjanović.
On posebnu pažnju pridaje hrabrnosti i smelosti ovog pesnika koji se ne plaši da istakne svoje mišljenje i čvrsto stoji iza svojih stavova i reči. Posle duboke poetske rapsodije koja se odvijala tokom večeri, Miloje Dončić završio je predstavnjanje svoje antologije, pročitavši prisutnima pesmu Oda vešalima Miloša Crnjanskog, još jednom, metaforički ali I hrabro istakavši svoj stav, iskustvo i mišljenje.
O autoru
