Apsurd govora i nadrealizam pozorišne umetnosti u poslednjoj predstavi Jagoša Markovića

Pete večeri festivala „Teatar na raskršću” scenu Narodnog pozorišta krasila je glumačka postava predstave „Ćelava pevačica” iz Centra za kulturu Tivat. Rađena po orginalnoj drami Ežena Joneska, „Ćelava pevačica” predstavlja poslednju predstavu reditelja Jagoša Markovića. Apsurd i besmislica čine suštinsku lepotu ove predstave, ali ipak najviše simpatija niške publike otišlo je Olgi Odanović koja se našla u ulozi gospođe Borio.

Radnja predstave Ćelava pevačica smeštena je u pedesetim godinama prošlog veka. Kao takva, u to vreme, doprinela je razvoju apsruda kao žanra. Olga Odanović zajedno sa Brankom Vidakovićem otvara predstavu. Oni su prikazani kao stari bračni par kome je zajednički život u tim godinama izuzetno monoton. Razgovaraju o tome koliko su jeli, ogovaraju ljude čije čitulje vide u novinama. Sve dok ne dođu gosti.

Njihov dijalog sam po sebi simbolizuje apsurd govora, koji prekida zvuk zvona starog časovnika, a nakon čega se ipak neomatano nastavlja. Iako sama radnja počinje tiho i donekle razumljivo, do kraja predstave ona dostiže svoj vrhunac.

Meri, kućna pomoćnica koju u ovoj predstavi tumači Sandra Bugarski, svoju ulogu otpočinje spavajući, dok gosti koje bračni par Borio očekuje celo popodne, strpljivo satima čeka ispred vrata. Po njihovom dolasku, besmislica govora dobija svoj pravi oblik kada više niko nije siguran o čemu i šta tačno priča.

Foto: SDL redakcija/ Katarina Aleksandrović

Goste tumače Momčilo Otašević i Dubravka Drakić. Iako na prvi pogled deluju kao dvoje ljudi koji ne idu jedno uz drugo, oni su bračni par. Lik Momčila Otaševića, može se reći, je slika i prilika kontradiktornosti.  Fizički izgled  predstavlja jednu sliku, dok potpuno drugu sliku stvara o sebi onda kada progovori. Scena gde njih četvoro razgovaraju predstavlja središnji deo predstave, a tada se i pomene Ćelava pevačica.

To je jedini deo gde se ustvari i spominje, jer u predstavi kako u originalnoj drami Ežena Joneskog tako i u bokeiškoj verziji Jagoša Markovića, Ćelava pevačica jedino je simbol apsurda govora, predstavlja kulminaciju dijaloga i nadrealizam pozorišne umetnosti.

Njih prekida poseta vatrogasca, kog tumači Branimir Popović, koji prepričava svoje anegdote, kada je i bila prilika da gospođa Lazari otkrije svoje pravo lice. Nakon njegovog odlaska, ono što bi trebao biti razgovor između dva bračna para, pretvara se u totalni kolaps gde se reči samo dodaju jedna na drugu, a za publiku postaje skroz nejasno o čemu oni ustvari pričaju.

Kako je radnja predstave smeštena u samo jednoj noći, predstava se završava isto onako kako je i počela. Bračni par Borio sedi i razgovara o hrani.

Po završetku predstave, publika je dugim i glasnim aplauzom pozdravila glumce koji su se nekoliko puta vraćali i iznova poklonili, što samo po sebi dovoljno govori o utiscima koje su sa ovde predstave poneli sa sobom. Mnogi su i međusobno komentarisali.

Sve predstave su na svoj način, sve je onako iznenađujuće, rekao je jedan od mnogih posetilaca festivala drame i pozorišta.

Foto: SDL redakcija/ Katarina Aleksandrović

Kratko po završetku predstave i sam Momčilo Otašević imao je par reči o predstavi kao i pohvale za Jagoša Markovića, ali i Nevena Staničića koji je upravo originalan tekst adaptirao na bokeški.

Meni je Jagoševa i Nevenova ''Ćelava pevačica'' bolja od Joneskove i to uz dužno poštovanje. Jedan od razloga za to je razumevanje svega što je Jagoš hteo i nekako kad sve to oduzmemo i saberemo, to delo je bilo duhovito pedesetih godina. Meni iskreno danas, nije. To što su Jagoš i Neven sa tim tekstom uspeli, od tog teksta da naprave i prevedu u Boku je ravno genijalnosti, objasnio je Momčilo.

O tekstu je par reči imao i Branko Vidaković.

Beskrajno je duhovito ovako, a hvala Bogu malograđanštvine ima svuda. Ovako bolje razumeju naši ljudi o čemu priča Jonesko, jer ovo nije samo komedija, ovo je analiza jednog dugačkog sistema koji je počeo tada da se razvija neviđenom brzinom pedesetih godina i evo šta smo dočekali, dodao je Branko.

Olga Odanović koja je i pored maestralne igre svih članova glumačke postave, pokupila najviše pohvala publike, za početak se i zahvalila publici.

Glumci rade predstave i prave neko pozorište za publiku. Mi bez publike ne postojimo, tako da večeras smo dobili ogromnu količinu ljubavi sa vaše strane. Toliko ste nas voleli sve vreme, poručila je.

Odmah zatim, govorila je o svom velikom prijatelju i kolegi Jagošu kog se uvek rado seti.

Jagoš Marković je čovek koga sam ja znala od moje treće godine akademije. On je bio na režiji, ja na glumi. Tu me je video, radila sam neku medeju i od tad smo mi postali nerazdvojni pozorišni prijatelji. Prvo pozorišni prijatelji, a onda smo postali i prijatelji u životu. Hvala mu što sam imala priliku da živim Jagoševo pozorište i Jagoševo vreme. Jagoš je imao apsolutno neko svoje vreme. To su oni ljudi kao u paleti kod slikara kad imate razne boje tirkizne, on je je jedna boja koja je neponovljiva. Ja sam sigurna, ali ne verujem da će skoro pojaviti neko tako lucidan, hrabar, sa puno ljubavi i strasti koju je nosio Jagoš. To je bila vrednost. On je stvarno čudo jedno od deteta. Jedan od retkih reditelja koji je toliko voleo glumce da je ta njegova ljubav nekad prevazilazi sve moguće granice, sa puno emocija govorila je Olga.

Foto: SDL redakcija/ Katarina Aleksandrović

Ni Dubravka Dakić nije ostala uzdržana odavanja počasti Jagošu, ali govorila je i o poteškoćama sa kojima su se suočavali.

Svaki put kad igramo ovu predstavu osećamo njegovo prisustvo. I to nije samo slučaj moj, mi svi zajedno to osećamo. Osećamo sa koliko ljubavi je radio sa nama. Prvo on nije hteo da odustane od ove podele, a nije nam bilo jednostavno. Fizički nije bilo jednostavno da se skupimo i radimo, objasnila je Dubravka.

Takođe je i objasnila šta je Jagoš ustvari želeo da postigne Ćelavom pevačicom.

Hteo je da ispriča apsurd na načn na koji ćemo mi shvatiti, odnosno da je ovo danas što živimo ništa drugo do apsurd. Da međuljudski odnosi dolaze do besmisla. Ne zbog toga što je to besmisao sam po sebi, nego zato što ljudi dozvole da njihovi odnosi budu besmisleni, da nedostatak ljubavi, nedostatak poštovanja, nedostatak razumevanja dovede do toga da ljudi godinama i godinama žive zajedno i to prihvataju kao potpuno uobičajan dijalog bez dijaloga, život bez života, ljubav kao nešto što je besmileno i to je apsurd. Vrlo diskretno je sve Jagoš ubacio, dodala je.

Sam kraj ozvaničila je Dubravka rečima da ova predstava ne bi bla ista da nije bilo glumačke postave koje jeste, kao i da se njihovo međusobno poverenje kroz predstavu oseća.

Ja sam htela samo još jednu stvar da kažem, a tiče se procesa probe i uopšte našeg igranja ove predstave. Mi smo od starta imali ogromno poverenje u Jagoša i ogromno poverenje jedni u druge. Zaista privilegija i zahvalnost čitavoj ekipi zbog toga što mi ne bi mogli ovo da igramo da nemamo tu vrstu saradnje, govorila je Dubravka obraćajući se kako publici tako i svojim kolegama.

Kako je Ćelava pevačica ostavila jak utisak, sasvim je izvesno da će se ova predstava još dugo prepričavati, a i služiti kao podsetnik mnogima da ne upadnu u kolotečinu života koji će postati ništa drugo do apsurd.