Druge večeri na „Filmskim susretima” održanim na Letnjoj pozornici, publici je predstavljen film u režiji Puriše Đorđevića – „Usta puna zemlje”. Kovač u filmu glumi Živorada, čoveka koji juri glavnog lika, a ne zna ni sam zašto to radi. Za „Studentski dnevni list” glumac je govorio o filmu „Usta puna zemlje”, utiscima publike, festivalu u Nišu, kao i njegovom shvatanju glumačkog posla danas.
Film je rađen po scenariju Puriše Đorđevića i predstavlja adaptaciju istoimenog romana Branimira Šćepanovića. Film govori o Marku, čoveku koji je saznao da ima još samo tri meseca života, i koji sa tim saznanjem beži u šumu. Marko beži od ljudi, zlobe, nasilja, ali tokom bega on zapravo sreće sve one od kojih je i pokušao da pobegne. Film Usta puna zemlje ostavio je jaku poruku, a to je da ljudi bez obzira na okolnosti ne treba da beže od problema i izazova koji im dođu u život. Razgovarali smo sa Andrijom Kovačem koji ističe kako od problema ne treba bežati, već je bitno suočiti se sa njima.
To je već kosmičko pitanje, sa kojim se borimo ili koje postavljamo u raznim etpama života. Večito pitanje, na koje ja mislim da teško može da se nađe odgovor. Postoje linije manjeg otpora, da se na taj način beži ili ono što bih upotrebio, kada bih nekome trebao da dam savet, to bi pedagoški bilo, da ne treba bežati, nego se treba suočiti sa tim problemom, pa kud puklo da puklo. Suočiti se sa strahovima, suočiti se sa kompleksima, sa svim tim problemima koje prepoznamo, govori on.
Psihološki prikaz filma Usta puna zemlje, kako je rekao glumac, u centar stavlja bežanje od problema i izazova koji su prisutni u svakodnevnom životu.
Klasična psihologija mase, gde se provlači ekvivalenca sa fašizmom, jer to je ono što je Puriši obeležilo odrastanje. On je nama inače pričao puno anegdota, gde je bio čak pobego sa streljanja. Ceo život je nosio to sa sobom, što je u ovoj vrsti filma moralo da se oseti, bar kod nas koji smo učestvovali u tome. To je ta hajka na čoveka koga u životu nismo videli, nije nam ni dobar dan rekao i juriš za njim. I jurimo ga, a ne znamo zašto ga jurimo. To je ta psihologija mase, gde se pridružuju potpuni neznanci. Kad sam bio klinac, i kada su krenule demonstracije 9. marta, jedan čovek je bio, ja sam bio spreman da skačem u bunar, ja sam bio klinac, da me pita čovek zašto to radim, za kim jurišam, ne bih znao da mu kažem, ali sam toliko ostrašćeno učestvovao. Mislim da je ovo slično, objasnio je Andrija.
Stiče se utisak da se gleda nemi film, ali glumac govori kako je, bez obzira na manjak glasa i muzike, film uspeo da ostvari svoj cilj, a to je izražavanje osećanja kroz umetnost.
I meni je to prvi put bio utisak, kao Vama. Ne kao nemi film, već kao neki spot, umetnički. Jeste, nama glumcima to jako teško. To je kao da te je neko uskratio za izraz. Ali ovo je novo iskustvo potpuno, veliki izazov, pogotovo jer se film mnogo razlikuje od pozorišta, u kome najčešće igramo. To nam je zaista bilo teško, odnosno izazovno. U jednom momentu smo shvatili poentu i prestali smo da se otimamo, ono naše glumačko da imaš potrebu da nešto izraziš. Ovde je bio cilj, juriti ga, stići ga, pojašnjava Andrija.
U filmu se pominje značaj duše. Kako glumac kaže, teško je odgovoriti na pitanje šta za njega predstavlja duša.
Ako bih Vam rekao, posle bi morao da odem da se ispovedim, ali ajde da uprostim: to je ono nešto najblaže što moramo da sačuvamo, što nije lako. Emocija je povezana s dušom, apsolutno. Ako pokušamo fizički da zamislimo dušu svako to drugačije vidi, otkrio je glumac.
Kako kaže za naš list, publika je važna, ako ne i najvažnija.
Čak i oni koji nisu prepoznali ovaj film, prepoznaće ga u jednom momentu, možda nikad u životu neće hteti da ga pogledaju. Ja sam naučio kroz glumačko iskustvo da publiku nikada ne treba potcenjivati, publika je jako važna. Svako viđenje maksimalno poštujem, dodao je.
Objašnjava glumac dalje da je ovaj filmski festival u Nišu jako važan za njega, ali i za ostale glumce.
Da ne ispadne sada da se udvaram Nišu, pogotovo jer ja sada imam nešto lično zbog čega mi je drago i zbog čega mi je Niš jako važan. To je jedan od jako važnih festivala, jer ako nisi bio na niškom festivalu, onda ne znam što si snimao film. I Niš je Niš, ne znam kako da Vam kažem, to je svakome od nas važno, jako važno. Petar Božović je od svih Festivala na kojima smo bili, došao samo u Niš, istakao je glumac sa ushićenjem.
Što se tiče uloga, Andrija je istakao da mu se do sada nije desilo da je za neku ulogu mislio da ne vidi sebe i da ne može da je igra. Kako kaže, dešavale su se neke stvari koje su deo glumačkog posla, ali on ne prihvata nepristojne ponude i uloge koje bi mogao da igra bilo ko. Otkrio je i svoje mišljenje o krizi identiteta u koju zapada gluma i umetnost uopšte. Po njemu, ne postoji razlika u glumi, nego se njoj, kao umetnosti, daje sve manje značaja.
Nažalost, ne znam da li je to zbog ovog brzog vremena, sve evoluira, u ovom ili onom pravcu. Jer je umetnost sve pojelo. Ali smo uporni, ne možemo da odustanemo. Bavićemo se ovim, jer to volimo, jer je to deo naše duše i bića. Nećemo odustati koliko god bilo krize identiteta ovoga čime se bavimo. To ništa ne sme da poremeti, poručuje glumac.
Podsetimo, Andrija Kovač rođen je 1969. godine u Beogradu. Poznat je po ulogama u ostvarenjima poput: Kursadžije, Srećni ljudi, Sazvežđe belog duda, Azilanti.
O autoru
