Ne želim da izlazim napolje u ovaj sumoran i hladan svet. Posmatra mi se kiša sa prozora i sluša mi se njena umirujuća balada. Ne igraju mi se uloge odraslih danas, umesto toga želim da sve ovo postane samo čudan san, jer ne želim da mi realnost izgleda ovako.
Poslednjih dana, upetljana sam u klupko svojih emocija. Više ne može da me ponese neka dobra stara pesma i više ne mogu da se izgubim u beskraju. Ne mogu, jer više nikada neću moći da razmišljam isto o nekim stvarima. Šta ako reči nikada ne budu bile dovoljne? Šta ako posumnjamo u njih? Čak su i reči izgubile smisao. Svi ti naši osmesi gube smisao. Oko nas je nemir. Ne znamo kako je ovo moglo da se desi i gde pronaći glavnog krivca. Kako je vreme moglo tako brzo da prođe, a da nismo postali svesni nekih stvari? Kao da se u deliću sekunde promenio naš, naizgled dobar život. Vreme je odletelo, a mi smo nestali. Sada postavljam pitanje, koja je vrednost sada postavljena na piramidi nenapisanog sistema vrednovanja?
Sada kada nećemo imati sigurnost, postaćemo hodajuće destrukcije, postaćemo trag u nekom beskraju, spojićemo se sa tamom i haosom. Mada, možda smo to odavno uradili. Naš život sada izgleda kao priča za koju nam uvek ponestaje strpljenja. Koja će jedinica biti za sreću? Da li ćemo menjati prijatelje za pratioce, knjige za tablete, a reči za komentare? Lutamo za nekim boljim životom, a ne znamo da li smo ukucali tačnu lokaciju. O minimalnoj borbi da se nešto promeni, nemi smo. Upiramo prst u sve i svakog, ali ostajemo nedorečeni.
Nova količina besa tek dolazi, a nećemo razumeti. Sebično čuvamo iskvarenu idealizaciju sveta. Smejali smo se činjenici da niko ne može da nas vidi, a mi možemo svakog. Kako izgledamo samo malo... Gledali smo kako nam drugi, iz dana u dan, iz večeri u veče, kradu godine. Ako smo stigli do zadnje stanice životnog sistema, bez ijednog životnog impulsa, ako smo uspeli da se pretvorimo u mumije zatvorenih očiju, budite sigurni da je to signal. Moramo da se menjamo.
U našim životima, bitna je samo prošlost, jer sadašnjost ne postoji, a budućnost će tek postojati. Brine me sve ovo što se dešava i plaši me da ćemo stati. Došlo je takvo vreme da nećemo odgovarati za nanetu bol, da nećemo brinuti o drugima i postaćemo ono što smo rekli da nam se gadi.
Bitka ne sme da stane, ne smemo biti ravnodušni, ne smemo da povlačimo zastave slobode, ne smemo da se plašimo. Izbavimo se iz ovoga. Hajdemo negde gde može da se čuje glas, gde su snovi obećani! Tamo gde može da se razgovara i sluša, gde možemo da ponesemo kofer starih stvari, promenimo granice i da prihvatimo izazove. Da li ćemo moći da stvorimo svet kakav želimo?
O autoru
