Nikada se nije više pričalo o empatiji, a nikada nije bilo manje saosećajnosti. Tema roditeljstva je oduvek bila važna, a ne samo pred dolazak deteta na ovaj svet. Roditelji se celog života uče kako da budu roditelji. Danas se svako naziva roditeljem, ali da li je svaki roditelj baš roditelj? Zbog užurbanog načina života, gube se one prave vrednosti. Deci nije dovoljno samo da imaju nekoga ko obavlja funkciju roditelja, već da imaju nekoga ko će im u svakom trenutku pružati bezuslovnu ljubav i sigurnost, što zapravo i čini roditeljstvo. Da li se to danas izgubilo u sveopštem ludilu modernog sveta?
Kombinacija različitih reči ne može opisati moj unutrašnji bes kada čujem da je još jedan roditelj dozvolio sebi da povredi sopstveno dete. Zašto se govori da su deca najčistija bića, ako nismo u mogućnosti da im priuštimo odrastanje u zdravoj okolini? Zašto dopuštamo da se tako nevine i neiskvarene duše zacrne bolom i traumama? Svi mi gradimo svoje ličnosti, na svoj način, ali za izgradnju našeg karaktera i temperamenta zaslužni su roditelji.
Da li se deca rađaju sa lošim osobinama ili takvi postaju tokom svoje (ne)uspešne socijalizacije i odnosa sa roditeljima? Deca ne mogu da razumeju zašto vas je šef danas na poslu iznervirao, da li ste na vreme uplatili parking ili račune, a pogotovo ne znaju ništa o svetu koji ih tek čeka. Znate li onu staru izreku: Sve potiče iz kuće? Potpuno se slažem sa njom. Iako nisam roditelj, imam odličan primer zdrave porodice gde prikazivanje ljubavi, tuge, depresije i zaljubljenosti nije sramota. Na ovom svetu sam dobila roditelje koji vole sebe i koja su naučila svoju decu da to isto urade. Što su češće sa mnom razgovarali o svemu, to mi je svaki put bilo lakše da prihvatim svaku emociju, situaciju, problem, a na kraju i da shvatim sebe. Ali šta je sa onima koji nisu imali sreće kao ja?
Danas prisustvujemo sve većem broju razvoda, disfunkcionalnih porodičnih odnosa, a o njima se priča tek kad neki kućni problem postane veliki ili ako, ne daj bože, dođe do izgubljenih života. Ko je odgovoran za te izgubljene živote? Da se svaki mali porodični nesporazum rešava onda kada se desi, da roditelji preuzmu odgovornost i prihvate krivicu istim delom kao onda kada grde svoje dete za svaku sitnicu i shvate da oni vaspitavaju i kreiraju malog čoveka, da otvoreno pričaju i steknu poverenje svog deteta, možda bi neke stvari ispale bolje. Roditelj ne sme da dopusti sebi da se udalji od deteta. Emocionalna povezanost je najbitnija, kako bi dete dalje moglo da prihvati svaku emociju koja dospe do njega. Hladni odnosi, bez pažnje, zagrljaja, priče i iskazivanja ljubavi, stvaraju šablon kod deteta koje ono usvaja, a tako postaje emotivno hladna osoba koja sutradan neće znati da se suoči sa tim i da iskaže svoje emocije.
Nismo dužni da objašnjavamo drugima zašto su se neke nesreće dogodile baš nama, ali smo dužni da objasnimo svojoj deci koja će sutra osvajati ovaj svet. Rad na sebi ne izlazi iz mode. Emocije su važne kako bi svi normalno funkcionisali. Ako detetu pružite ljubav svakog dana, ono će vas nagraditi za to. Možda nas je ovaj svet naterao da budemo zauzeti poslom, novcem, pitanjem egzistencije, ali ne zaboravimo da su detetu pored toga potrebne emocije, kako bi sutradan bilo emotivno funkcionalno.
Pričajte sa svojom decom, pitajte ih o bitnim i nebitnim stvarima, pokažite emocije ispred njih, dozvolite njima da budu sasvim otvoreni kada pričaju sa vama. Na taj način dete će videti primer i prihvatiti svaku emociju koju mu pokažete. Nasilje nikada nije rešilo dečiji nestašluk i nikada ne sme biti sredstvo do vaspitanog deteta. Dete je samo nedužno malo biće koje samo čeka da odraste, a tada ga čeka nepoznati svet, ukoliko ga sa tim svetom niste upoznali. Neka na tom putu uči i kako treba i kako ne treba, neka greši, neka ispravlja greške, neka nauči da je normalno biti i tužan i srećan, kako bi se nosilo sa svakim problemom na koji naiđe. U suprotnom, još uvek ćemo imati masu roditelja koji će samo sedeti i žaliti se na svoje dete, roditelje koji to neće biti svojoj deci, roditelje koji će misliti da imaju pravo da psihički i fizički stvaraju traume svojoj deci. A deca? Deca će postati ljudi koji će, ili raditi skroz drugačije od primera, ili nositi prokletstvo preslikano ogledalom.
Deca nisu u mogućnosti da biraju roditelje, ali svako dete zaslužuje detinjstvo obojeno najlepšim bojama i najjačim zagrljajima.
O autoru
