Mi se budimo

Da bismo razumeli sva dešavanja koja kroz našu svest letimično prošetaju, kroz tu našu letargičnu svest, moramo biti spremni da izučimo i sve dosadašnje oblike retrogradnog režima i sva moguća oružja represije, čiji su oroz uvek povlačili na ovce. Narod jeste stado koje pase travu punu čaura kao posledice rikošeta represivnog oružja – ali kao celina obdarena razumom, za razliku od životinja, bira da ostane slepa i nema pred vlastodršcima, a spremna je da razvije neobjašnjivo dobar vid i visoke frekvencije glasa za one koji odbijaju da im se u bršćenju trave pridruže.

Kada ćemo da se probudimo iz hibernacije? Kada ćemo da stvari nazovemo pravim imenom? Kada ćemo da pokrenemo defanzivu i zauzmemo stranu manjine? Kada ćemo da se osvestimo? Najzad, hoćemo li ikada uspeti da na prethodna pitanja odgovorimo? Zašto nemamo odgovore? – Ne zbog njih. Ne zbog naprednjaka. Ne zbog ružičastih. Ne zbog srećnih. Ne zbog korupcije. Ne zbog tajkunizacije. Ne zbog autoritarnog režima koji preti da, učeći od najboljih, uspostavi dosad neviđene oblike diktature zavijene i sposobne da opstaje i prolazi kroz našu siromašnu svest zahvaljujući propagandnim sposobnostima i katalitičnoj indulgenciji. Ne zbog tih master manipulatora, doktoranda ofšor poslovanja i kameleona. Odgovore nemamo zbog nas – mi smo sebi zalepili usta, progutali ključ, bacili ga u more, izaberite koji god eufemizam smatrate najpristojnijim. Ja ipak smatram da sve treba nazvati pravim imenom, kao na početku.

U ziheraškom vremenu, odbijamo da pomislimo da naše nezadovoljstvo zbog niskih plata, restrikcija, nestašice osnovnih sirovina, jeste prouzrokovano od strane onih kojima smo poklonili poverenje ponovo prošlog aprila. No, ipak ćemo kao najstariji narod da pozivamo na likvidaciju svih onih koji mogu da naruše naše vrednosti. Koje vrednosti? Mi imamo neku vrednost koja je iole pacifistička? Je l’ su to one vrednosti kojima veličamo ubice i zločince i nazivamo ih herojima, a odajemo im počast muralima i šovinističkim pesmama? Sećate se sigurno Aide kao u skorije vreme jedinog slučaja dobrog rada žaca, zar ne? Je l’ govorimo o onoj vrednosti koja menstruaciju tretira kao neprirodnu pojavu vrednu gađenja? A šta je sa Milenom Radulović i njenim lažnim iskazima o silovanju, čime smo zauvek pokazali da smo kao jedan razuman kolektiv spremni da prvo stanemo na stranu potencijalnog prestupnika, dok ćemu potencijalnu žrtvu odmah optužiti da laže. Da li je to ta vrednost nedostatka empatije koju neguje sveti narod?

Vrednosti nas naše uče, takođe, da ne verujemo homoseksualcima, da je greh ako naša pravoslavka ode za muslimana, a crnkinju sin dovede u kuću. Uče nas i da svako ko ne žigosa ukrajinske žrtve i nema rusku zastavu okačenu u stanu, izdajnik je svog roda i svog srpstva i svog najvećeg pravoslavnog Srbina kog u sebi gaji. Uče nas i da vaspitavanje dece ne sme proći bez nasilja, da su vegani sektaši, a da su žene udate za tenisere golddigerašice. Ukoliko pomislimo da se tim logičko pogrešnim vrednostima suprotstavimo, reći će da smo usvojili one zapadnjačke i da nam je mozak večno ispran. Iako im se vrednosti baziraju na stereotipizaciji, mizoginiji, homofobiji, iako izjednačavaju sekte i kultove, iako pravdaju nasilje i rat, a mir nazivaju izlizanom idejom lakovernih studenata, iako odbijaju da sahrane u sebi krvoločnog Srbina koji je satkan od svinjskog mesa – isti onaj koji je veliki pravoslavac i koji da je Bibliju pročitao znao bi da svinjetinu jesti ne sme – neće ikada pokušati da razumeju drugačije od sebe. Dok im u pozadini svira muzika pevačice Obilića, govor mržnje ispoljiće prema svima onima koji se ne utapaju u sopstveni komformizam i prihvataju misli jednog Dečaka iz vode – koji je ovo stanje društva opisao u svoje vreme govoreći o minimumu životnog standarda koji nam klizi iz ruku. Šta će da kažu na to? Pa verovatno da je narkoman dobio ono što je zaslužio.

Žao mi je što će vapaji manjine uvek biti izgubljeni u galami većine. Žao mi je što smo sve ovo dozvolili. Žao mi je što nam kolektivno veću razonodu pruža jeftina kultura i kič, čime dozvoljavamo da pobedu uvek potpišu muzičar iz Oktobra 1864 i razočarani student novinarstva na FPN-u. Žao mi je što nemamo više hrabrosti da, kao onda, ubacimo cveće u cevi pušaka. Žao mi je što dozvoljavamo reperkusiju vladavine autoritarne orijentacije. Izvinjavamo se, duboko se izvinjavamo, ali budimo se. Ko god želi, neka nastavi da sanja, ali Hegelov svetski duh teče. Polako, budimo se i ubacićemo tulipane u oružje vlasti.