Bilo je to jednog dana kada smo prisustvovali licemerju. Bilo je to jednog dana kada smo ponovo poslužili kao sredstvo za vođenje jeftine političke kampanje. Bilo je to ovog dana kada sam shvatila koliko studenti ne vrede ovoj državi, a znače ovoj zemlji. Licemerno, pomalo smešno, ali više tragično.
U trulom sistemu trule su i vrednosti, a jedino gore je prikazivanje urušenog kao uzvišenog zarad sopstvene koristi. Danas pišem kao student ove zemlje. Zemlje iz koje nas godinama teraju i jure političke strukture, zemlje u kojoj nikad ne znaš šta će biti tvoja budućnost. Možda zato što većina mojih koleginica i kolega svoju budućnost nakon fakulteta i ne vide ovde. A zašto? Možda je to pitanje za one koji danas najviše brinu o nama, za one koji su danas odlučili da nama studentima izađu u susret i daju nam razne popuste preko jedne obične kartice, predstavljajući to kao revolucionaran čin. E pa dragi i poštovani, ne verujem da vam je pošlo za rukom da obmanete sve.
Pričam u svoje ime, ali verujem da nije ovo samo moje mišljenje, jer svoje kolege, studente ove zemlje, doživljam dovoljno pismenim da mogu da procene šta je propaganda, prazna reč, a šta dobar gest i realnost. Naime, ja stvarno nemam problem što je danas neko odlučio da obezbedi studentima studentske kartice, ali imam problem kada taj neko to radi u jeku predizborne kampanje. I nije ovo priča: Daš im prst, oni bi celu ruku, već priča: Niste nam ništa dali, mi smo zaslužili.
A iz edicije šta smo to sve zaslužili, izdvajam: pravo na, valjda, dostojanstven život. Zaslužili smo da imamo bezbrižnu mladost koja je ispunjena učenjem i planiranjem budućnosti, a ne brigom o tome da li ćemo imati dovoljno novca da ovog meseca platimo knjige, skripte, da kupimo da jedemo i da budemo smešteni na sigurnom. Zaslužili smo da naši roditelji ne moraju da se odriču sopstvenog života da bi mi životarili i nadali se boljoj budućnosti kako bi mogli da im vratimo jednog dana. Zaslužili smo i neke lepe reči, zasluži smo i da nas se sete u toku cele godine, ne samo kada je politička kampanja u pitanju. Zaslužili smo da smo uključeni, zaslužili smo da imamo minimum poštovanja za davanje našeg znanja ovoj zemlji.
Studentske kartice su nama već poznata stvar, znate. Nije da do sada nismo imali neke popuste na našu dragu crvenu knjižicu. Ne znam. Moja upućenost mi kaže da su izbori. Moje procenjivanje mi kaže da nije baš tako sjajan gest u pitanju, jer znate, više bi nam značilo kada bi nam poboljšali druge uslove, a ne ono što nam je iole pristupačno. Povećane su nam školarine, povećane su nam dažbine, inflacija raste, potrošačka korpa je više naš ceger sa eventualno tri najbitnije namirnice. Mesta u domovina nema dovoljno, a stanovi su preskupi. Ne poznajem kolegu koji makar jednom nije strahovao da li će mu novac koji ima pokriti i ono osnovno. Gledala sam kako se moje kolege odriču obroka, da bi imali da plate ostale bitnije stvari. I zaista, kako mislite da mi studenti živimo i kako da vam verujemo nakon svih pustih obećanja?
Sećam se nekih prošlih davnih vlasti. Makar iz priče. Dva čoveka strahovala su od studenata. Znam i jednog čoveka i jednu vlast koja studente doživljava kao one koji urušavaju ovu zemlju, samo zato što žele da se bore da bolje žive. Poslednji protesti u Srbiji koji se broje, pamte studente uz čuvenu: STUDENTI NE ĆUTE. Vikali smo, izgubili glasne žice, bili tu i kada je kiša padala, ali oni nisu čuli. Brojali ste nas tada, kao što nas danas brojite kada prezentujete koliko nas se prijavilo za karticu. Za jednu običnu karticu. Ne brojite koliko nas odustane od fakulteta jer je to skupa investicija. Koliko je onih koji su prinuđeni da rade i studiraju, pa od umora ne stižu ni da završe fakultetske obaveze, a zatim odustanu, jer je previše. Niste brojali ni koliko je tačno mladih otišlo odavde zbog boljih uslova i sigurnije budućnosti. Koliko zaista košta naše znanje koje nudimo ovoj zemlji? Da li merite to?
Najzad, kad je politika najčešće igra zavaravanja, kako je Gandi rekao, da vam kažem da je nama takođe jasno da ovo nije trik da pridobijete nas putem onog što smo davno imali, već da se očaraju oni koji zajedno sa nama prolaze kroz ovo - roditelji, bake, deke.. Ali još jedna stvar, i njima je jasno dokle je došlo. Kolege moje drage, vas bih podsetila i na Linkolna: Glasački listić je jači od metka, pa izaberite sebi odgovarajuće studentske kartice.
O autoru
